Заступници из расејања

На основу препоруке Европске и Венецијанске комисије, изменама Закона о избору народних посланика у Србији је повећано учешће жена на изборним листама и успостављена је равномернија територијална заступљеност општина, градова и округа. На тај начин удовољено је захтеву за реалну репрезентацију свих територијалних и друштвених сегмената.

Али нигде – као да се не представља национални демографски фактор – није поменута потреба за учешћем скоро једне трећине држављана Србије у расејању у законодавној и извршној власти, што омогућава Устав формом активног и пасивног бирачког права. Сигурно је да би велики број грађана у расејању могао и био спреман да прихвати заступништво државних интереса у иностранству, односно у земљама боравка, компетентно и квалитетно, захваљујући пре свега познавању језика, менталитета, економске и сваке друге ситуације, уз далеко мање трошкове за државу, што у овом тренутку није занемарљиво.

Питање уласка представника расејања у скупштину нешто је компликованије од именовања државних заступника, али није нерешиво. Једна од могућности је: расејање као једна изборна јединица, уз позитивну дискриминацију под условима који важе за националне мањине (природни праг). Друга могућност је да сви учесници у изборном процесу који пређу цензус уступе на својим листама по два места представницима расејања што је, ако се другачије не уреди, мало вероватно И трећа, можда најцелисходнија, пошто је за прве две потребно време за припреме, јесте председнички Lex specialis којим би била обезбеђена места за (најмање) петоро представника расејања у скупштини, у довољном броју за формирање посланичког клуба.

Цитирамо Макса Вебера: ,,Политика је узвишеност људског духа усмерена на изградњу друштвене структуре и управљања том структуром зарад заједничког бољитка”. Што ће рећи да политика и учешће у њој расејању није страно, ако може да послужи у реализацији циљева од заједничког интереса у времену структурне кризе друштва, кад је свако у складу са својим могућностима дужан да допринесе њеном превладавању, нарочито данас кад је Србија закорачила на пут европских интеграција.

Најбољи партнери на том путу биће јој сопствени грађани: друштвено одговорни и организационо оспособљени, с искуством и знањем из света којем тежи, ако своје потенцијале ефикасно активирају у државним органима и скупштини, дипломатији и другим представништвима. Са новом енергијом, идејама и високим моралним стандардима на заједничком послу ревитализације српске државе и друштва. Упркос закаснелој транзицији, или управо због тога, требало би без оклевања мењати све што се мењати не уме, не жели и неће, а бољи однос према расејању подразумева се.

Делегат Скупштине дијаспоре, Минхен