Волстрит је царство похлепе

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – На Волстриту, финансијском седишту Америке, па и света, јуче је експлодирала реторичка бомба која је потврдила да се безмало ништа није променило у његовој пословној филозофији од оне која је 2008. изазвала прво финансијску, а потом и глобалну економску кризу од које се готово нико још није сасвим опоравио.

У ауторском тексту који је упадљиво пласиран на колумнистичкој страни „Њујорк тајмса”, Грег Смит, европски извршни директор фирме Голдман Сакс, најпознатије инвестиционе банке света, подносећи оставку фирму је оптужио да јој је профит важнији од клијената и да јој је пословна култура далеко од оне која јој је омогућила да на финансијским тржиштима буде водећи играч 143 године.

Текст је насловљен са „Зашто напуштам Голдман Сакс”. „Верујем да сам овде радио довољно дуго да разумем путању њене културе, њене људе и њен идентитет. И поштено могу да кажем да је то окружење данас најтоксичније и најдеструктивније које сам видео.”

Грег потом описује шта су главне преокупације менаџмента, па сходно томе и запослених: да се клијенти наговоре да инвестирају у акције и „деривате” којих Голдман Сакс жели да се отараси зато што немају профитни потенцијал, као и да их убеди да купују и продају само оне вредносне папире који фирми доносе највећи профит.

О клијентима се, каже, презирно говори као о „мапетима” (лутке из популарне ТВ серије), чије поверење треба изиграти и на њима зарадити.

У првим реакцијама, пре свега оним у „блогосфери” („Твитер”, друштвене мреже), Смитова исповест је оцењена као велики ударац већ пољуљаној репутацији банке Голдман Сакс и нова потврда да су главни кривци за економску катастрофу из 2008, прошавши некажњено, наставили по старом.

„Смит је само јавно рекао оно што се приватно шапуће”, оцењује „Њујорк тајмс” у анализи дејства текста који је објавио. Волстрит је, истина, увек радио да би профитирао, цитира лист Гаса Левија, бившег шефа банке Голдман Сакс, „али да би похлепа била толерисана, морала би да буде дугорочна, а не краткорочна. Само на дуге стазе паре се зарађују са клијентима, а не на њима”.

Тако је бар некад било, али према ветеранима Волстрита, то је почело да се мења у последњој четвртини века, када приоритет постаје брза зарада, што је финансијске менаџере стимулисало да више ризикују (са парама клијената, не својим), али и да више зарађују, и они и фирме.

Плате и бонуси су на Волстриту увек били високи, али су у последњој деценији постали екстремно високи. Док су током осамдесетих зараде менаџера банака и инвестиционих фондова биле око 70 пута веће од просека, 2005. биле су већ 250 пута веће, према рачуници професора економије са Вирџинија универзитета Аријела Решефа.

Голдман Сакс је наравно пожурио да оповргне наводе свог већ бившег директора, који је у фирми почео пре 12 година, као стажиста и брзо напредова у хијерархији. „Ми се не слажемо са изнетим погледима, који по нашем мишљењу не одражавају како ми водимо бизнис”, изјавио је портпарол Голдмана Сакса. „Из наше перспективе, ми ћемо бити успешни само ако су наши клијенти успешни. То је фундаментална истина која је у срцу нашег понашања.”

Потез Грега Смита у већини коментара се међутим оцењује храбрим. „Ово је најспектакуларнији пример спаљивања моста иза себе који сам видео у својој каријери”, поручио је преко „Твитера” један финансијски блогер, додајући да се нада да Смит „има довољно уштеђевине”. Мало је наиме вероватно да ће после овога моћи да се бави досадашњим послом.