Четири деценије од епидемије великих богиња

На данашњи дан 1972. године екипа вирусолога и епидемиолога Института за вирусологију и имунологију „Торлак”, под електронским микроскопом угледала је вирус вариоле вере. Најцрње слутње су потврђене: после 1930. године Србија се поново суочила са великим богињама. Вирус је потврђен код оболелог чији су узорци стигли из призренске болнице. То је допринело да се расветли случај другог пацијента, који је неколико дана раније – 10. марта, умро у београдској болници, а имао је дијагнозу алергије. Показало се да је и он био заражен вариолом.

О тим данима за „Политику” сведочи, примаријус др Радмило Петровић, данас у пензији, тада епидемиолог Института „Торлак”.

– Негде око подне, када смо знали да је вирус потврђен и да је то тајна, питао сам се да ли да кажем супрузи, такође лекару. Ипак, ћутао сам, а радио Вашингтон у 18 сати тога дана објавио је да је потврђен вирус вариоле вере и да постоји епидемија на Косову – присећа се др Петровић.

Према званичним подацима у епидемији је оболело 175, а умрло 35 особа.

– Какво је стање било, жртава је могло да буде много више. Прва погрешна претпоставка је била да имамо више од 85 одсто вакцинисаног становништва, а било га је далеко мање. Друга грешка је пропуст у дијагнози, који су направили дерматолози, од Ђаковице, преко Новог Пазара и Чачка до Београда – сматрали су да пацијент има алергију – каже др Петровић.

Он се сећа да су тада завладали паника и хаос, а и тадашњи руководиоци су заказали. Плашили су се и др Петровића, који је узимао крв за анализу од особа за које се сумњало да су болесне, тако је тадашњи министар здравља одбио да се рукује са њим. После регистровања већег броја оболелих на Косову почела је масовна вакцинација: за само месец и по дана вакцину је добило 18 милиона људи, од 21 милион колико их је тада било у целој Југославији.

– И овај број вакцинисаних говори колико смо били у паници и колико нисмо били сигурни у извор и путеве ширења епидемије. Зато смо свесно жртвовали велики број особа које су могле да добију компликације после вакцинације. Чак је било и умрлих од вакцине – каже др Петровић.

Професор др Југослав Пантић (80), анестезиолог у пензији, каже за „Политику” како се живо сећа тих дана када је као дежурни лекар у Београду збринуо пацијента из Новог Пазара.

– Како болест почиње слично као грип, са високом температуром, добијао је пеницилин. Промене на кожи проглашене су алергијом. У међувремену стиже код мене због крварења из црева. Те ноћи када ме је сестра позвала, онако уморан, нисам ставио маску. Имао сам кратке америчке слушалице, па сам болеснику пришао близу главе. Тај блиски контакт био је кобан. Вариолом смо се заразили медицинска сестра, болничар који га је примио, гардеробер који га је пресвлачио и ја – ми који смо бу били најближи – каже др Пантић.

Пацијент је наредног дана умро.

– Тих дана, тачније 17. марта, осмог дана од овог догађаја, славио сам рођендан сину. Сутрадан сам био дежуран, а осетио сам прве знаке болести – језу, дрхтавицу, температуру и одлучио сам да се више не враћам кући. Добро сам урадио, јер у међувремену је стигла сестра Душица са мог дежурства у страшно тешком стању. Било је јасно да је реч о вариоли. Одвезена је у планинарски дом „Чарапићев брест” на Авали, где је био карантин. Још није била проглашавана епидемија и то је био велики пропуст врха државе – сматра др Пантић.

Кроз два дана у „Чарапићев брест” одлази и др Пантић, а у вожњи до тамо од возача сазнаје да је сестра Душица умрла.

– Атмосфера у „Чарапићевом бресту” је била ужасна. Нико није смео да приђе објекту ближе од 50 метара – каже др Пантић.

По Пантићевим речима, постојала је тотална медијска блокада:

– Моја жена није знала шта се збива са мном, а у новинама тадашњи министар здравља давао је изјаве „Вариола иза седам брава”. Моју жену су звали три пута да јој изјаве саучешће.

Професор др Михајло Митровић, хирург и дугогодишњи директор Ургентног центра, такође се и данас сећа сваког дана проведеног у карантину, у самој клиници, на месту где се налази данашња Уролошка клиника у Бирчаниновој улици.

– Било је нервозе и побуне када су све хтели да нас превезу у мотел „Хиљаду ружа”. Добијали смо лек марборан, од којег се повраћало. Екипе са Инфективне клинике долазиле су у скафандерима и одвајале оне сумњиве – присећа се др Митровић.

Он каже да су посебан проблем били контакти са породицама.

– Држава је направила читав низ пропуста. Улазили смо и у један етички проблем, како поделити лек којег нисмо добили у довољној количини. Свој лек сам дао супрузи и мом сину од четири године – каже др Митровић.