Арсен Лупен није лупеж

Пре тачно сто година појавила се књига под насловом "Арсен Лупен џентлмен-провалник".

Пошто сваки књижевни јунак има свог оца (или мајку) и Лупен је имао свога.То је француски писац Морис Леблан (1864-1941).

По правилу да се вокација (наравно, кад је има), пре или после испољи, Леблан је напустио сарадњу са оцем, имућним индустријалцем, и посветио се новинарском и књижевном послу. Писао је репортаже из домена криминалистике, као и друге текстове, али му је амбиција била психолошли роман, по узору на Флобера и Мопасана, који му је био не само идеал него и заштитник.

Маштовити лопов

Године 1907. изашао је његов роман "Једна жена". Али као што се његова права вокација није одмах испољила, тако се Леблан као писац није одмах определио у смислу који ми је донео славу. Почетком века он се и као романсијер окреће темама криминалистичке литературе. Као романескни лик рођен 1907, који је своме творцу донео светску славу, Арсен Лупен је имао пренатални живот пошто је већ 1905, на захтев уредника часописа "Ја знам све" да напише пустоловну причу, објавио 1905. "Хапшење Арсена Лупена", а 1906. причу "Шерлок Холмс стиже сувише рано".

Отада ће, неких 25 година, отмени пустолов бити Лебланово друго ја. "Свуда ме прати", каже писац, "он није моја сенка, ја сам његова. Он седа за овај сто када пишем. Ја га слушам". Да је Лупен био Лебланова опсесија, види се и по броју књига – око 20, у којима се отмени, вешти и маштовити лопов појављује. (После замерке сер Конана Дојла, Шерлок Холмс је код Леблана постао Херлок Шолмс).

После првог романа о Арсену Лупену (1907), Леблан 1908. објављује књигу "Арсен Лупен против Херлока Шолмса". Исте године снимљен је први филм о А. Лупену, први од преко двадесет, начињених у Француској, САД и другде. У Јапану су настале читаве филмске серије, као и о Шерлоку Холмсу. Такође 1908. настао је позоришни комад "Арсен Лупен", који је Леблан, као што често раде романописци, сачинио у сарадњи са једним другим аутором. После је настало још неколико комада и једна оперета. Узгред, буди речено, сасвим је разумљиво што су филмови о А. Лупену далеко бројнији, будући много погоднији за приказивање често вратоломних авантура Леблановог јунака. После је, природно, Арсена Лупена преузела телевизија, укључујући и нашу.

Поред поменутих романа, међу оних двадесет, посвећених Арсену Лупену, нарочииту пажњу заслужују: "813", "Шупља игла", "Тигрови зуби", "Грофица Каљостро", "Тајанствено станиште", "Милијарде Арсена Лупена"...

Није на одмет поменути постојање и других књига о Арсену Лупену, инспирисаних Леблановим делом. О Леблановој огромној популарности сведоче и бројни пастиши на тему Арсена Лупена, на енглеском и на француском.

Мало је рећи да Арсен Лупен није вулгарни лупеж, у ком случају би, разуме се, изазвао много мање радозналости и симпатија. Он има нечег традиционалног и у исто време модерног. Познат је тип племенитог разбојника и двоструке личности (као, на пример, Жан Збогар – Лотарио Шарла Нодјеа), који пљачка богате а помаже сиромашне и напада негативне личности. Али, док је у литератури нарочито познат разбојник са два идентитета, Аресн Лупен их има више, укључујући и мењање физичког изгледа, тако да је непрепознатљив, подсећајући на једну стварну личност, песника Гијома Аполинера, кога су пријатељи и познаници увек виђали друкчијим, а то важи и за фотографије. Један критичар каже чак да у мноштву идентитета Арсен Лупен најављује скорашњу деконструкцију романескне личности.

"Зашто бих ја имао одерђен спољни изглед", каже Арсен Лупен. "Зашто не избећи ту опасност увек исте личности? Моји поступци довољно ме означавају". "Утолико боље ако никад с пуном сигурношћу не може да се каже: Ово је Арсен Лупен. Битно је да се каже без бојазни да се погреши: Ово је урадио Аресн Лупен".

Отмена игра

За Лупена, који никад не убија, крађа је игра и то отмена. Он, то јест, Леблан, као надреалисти којима је фактор изненађења био саставни део поетике, има као принцип изненађење, средство уосталом, врло старо у тражењу ефекта. Лупену су сви начини добри да изазове изненађење: одело и уопште, физички изглед, говор и понашање. Љубав и љубавне авантуре поготову не сметају читаоцима, односно гледаоцима. У својим метаморфозама Лебланов јунак иде дотле да постаје сарадник полиције, а када га оптуже за убиство, он, као прави детектив, тражи и налази стварног убицу. (Зна се да је Лупенов створитељ једно време био сарадник у полицији.) Ни елементи натприродног или фантастичног и научно-фантастичног (специјално зрачење, чаробни сунчев камен и исти такав напитак итд.) понекад стварају атмосферу необичног и тајанственог.

С друге стране, за разлику од већине авантуристичких романа, код Леблана има стварних, историјских и других стварних догађаја (рат, познате друштвене афере итд,) Све те особине, посебно живост и занимљивост радње створили су од некадашњег ромнсијера-психолога правог народног писца са реномеом који иде од Мексика до Јапана.

За подробније проучавање Леблановог дела корисно могу послужити, поред других текстова, књига Франсине Мари Алберес "Последњи денди Арсен Лупен" (1979) и посебан број часописа Europe из исте године, посвећен Леблану и Арсену Лупену.