Симболика хиландарских кровова

Уметничко преобликовање познатих објеката, догађаја и лица, један је од највећих стваралачких изазова. Иван Хаџи Здравковић је одговорио том изазову стварајући уметничке фотографије Хиландара, места о којем свако од нас има своју слику. Уколико то место има значење темеља српске историје и према којем меримо и одмеравамо своје историјско и духовно трајање, онда је утолико тај изазов и већи. Направљене пре последњег великог пожара који је опустошио манастир, његове колор фотографије, приказане крајем прошле и почетком ове године на ауторској изложби под називом "Кровови Хиландара" у Народном музеју у Нишу, имају данас изузетан културно историјски значај јер представљају реалну слику оног чега више нема.

Међутим, ове фотографије призивају и не тако далеко време у којем је Хиландар овековечен црно-белим фотографијама које су, помоћу светла и сенке, сугерисале колорне нијансе. Ти основни елементи тадашње фотографије јасно су упућивали на дубље космолошке и антрополошке бинарне опозиције, основна начела постојања која у свом најосновнијем виду изражавају елементарну супротност између живота и смрти.

Укус тајне

За разлику од црно-белих, колор фотографије лако доносе спектар природних боја, али прикривају суштину реалности везану за њене супротности које се тешко уочавају, откривају и показују. Иако их многи гледају, само уметник изузетног сензибилитета може да их види и адекватно естетски представи. Иван Хаџи Здравковић уочава ту колорну ауру манастирског амбијента, али нас већ од прве фотографије уводи у само средиште његових животних антиномија.

У својеврсној имагинарној шетњи, он нам показује како из природног амбијента израста један културни ентитет, грађевина која се истиче својом сакралношћу. Даље се те супротности диференцирају да би се што јасније оцртао идентитет светог места, као животног амбијента монаха. Ове фотографије су, заправо, јединствена прича о томе како се разрешавају те природне, културне, духовне и људске противречности.

Усредсређујући се на манастирске кровове, уметник открива њихову ликовност, скривене детаље и површине које се међусобно супротстављају и усклађују. Ритам те игре део је једне узвишене симболике овог места чије се поруке исказују оку и уму заинтересованог посматрача. Укрштање хоризонталних и вертикалних линија симболизује свети хришћански знак који се показује и у низу крстића које уметник открива на крововима манастирског здања. У његовој намери да забележи оно што ће потом, у пламену, нестати била је скривена и једна виша тежња да се на овај начин сачува манастирска аутентичност. Уметничка доминанта начињених фотографија које су за наше очи сачувале управо ауру хиландарских кровова, само потврђује познате речи Достојевског да је лепота та која ће спасити свет.

Кровови су јасан симбол духовне висине Хиландара. Они су ограничења и упозорења да себе никад не уздижемо изнад других, да се таштином не преузносимо и не хранимо своју сујету постајући тако горди и све удаљенији од Бога. Управо је и Свети Сава у Хиландарском типику мислио на таква ограничења, када је упозоравао монахе на искушења којима су стално изложени. Заснована на речима из Писма да "мрзак је Господу сваки који се срцем узвисује" и "Господ се противи гордима, а смернима даје благодет", његова порука за живот по закону Божјем добила је свевремено и универзално значење.

Искушења сенке

Кровови су само видљиви аспект духовне димензије овог места, која превазилази сва материјална ограничења. Они показују да је тај духовни битак заштићен, да је добро наткриљен и да одатле и може сигурно да узлети ка себи. Живот под тим крововима има укус тајне која упућује на постојање једног вишег реда по којем се одвија људско постојање. Тај ред је референт животног смисла чија је духовна висина зависна од нашег правилног усредсређења и укорењења.

Аутор ових фотографија се поистовећује са оним који открива и сазнаје о манастирском животу оно битно: да се његово трајање мери другачијим откуцајима. Однос према времену није одређен путем до неког познатог циља, већ до тајанственог средишта самог себе. Да би дошао до себе, монах мора да се, попут сваког појединца на путу индивидуације, суочи са својом сенком која оличава негативитет његовог бића.

Та сенка је наше највеће искушење, али у монаха она је још израженија и већа, тако да га повремено може и преплавити. Уметник бележи и један такав тренутак, симболисан монаховим пролазом кроз сенку витког четинара. Монахов одлучан корак не оставља никакву сумњу у то да ће брзо изаћи из сенке, односно превладати тренутна искушења и напредовати у свом духовном животу.