Терамо децу да беже одавде

Новинару „Спорт експреса” из Москве Дмитрију Окуњеву, који је гледао утакмицу Партизан – Слобода, није било јасно зашто фудбалери у црно-белим дресовима иду ка јужној трибини на поклоњење. Био је изненађен када су отуда навијачи почели да прескачу ограду, а још више што им је допуштено да се измешају с играчима.

– Овако нешто први пут видим, – признао је. – У Русији је ово незамисливо.

А шта би тек рекао неко из Енглеске?! У „колевци фудбала” су некада биле усијаније главе од ових наших, али сада ко крочи тамо где му није место – може сам одмах да иде да бере зелен бостан.

Код нас у таквим случајевима почиње надмудривање званичним саопштењима: колико их је било, одакле су дошли, да ли су ошамарили или одгурнули, итд.

Партизан је недавно заштитио свог председника који је прозвао „спортски сектор” свог клуба, па кад су му они одговорили и јавно га штошта приупитали смењени су и директор и тренер.

Сада ни клуб, ни управа, не раде оно што им је једна од основних дужности – да заштите свог играча! Оно што се догодило Марковићу је не само срозавање Партизана (тако нешто је незамисливо не само у великим клубовима, међу које „црно-бели” замишљају себе, него клуб који то не може и није клуб), него и комплетног система друштвених вредности. Он је, истина, одавно разбуцан, али ако се настави с тим још црње нам се пише.

Марковић као појединац, разуме се, нити сме, нити треба да се сам хвата укоштац с наопаким обичајима. Међутим, комплетан играчки погон би могао (не мора јавно) да затражи од руководства да им обезбеди физичку неприкосновеност.

Клуб, нарочито као домаћин утакмице, мора да нађе начин да то и учини. На пример, да ономе ко је ошамарио, одгурнуо или уопште прескочио с трибине доживотно забрани улазак на стадион Партизана. И да поднесе тужбу против њега.

У противном, последице ће бити погубне. У то да се није догодило ништа нико неће поверовати.

Ако је на цедилу остављен играч за кога се прича да је најдаровитији у земљи, чему онда да се надају други? Који ће родитељ да саветује свом детету да остане овде? Џаба декламовање из фудбалске организације да хоће да задрже таленте – овакви догађаји поручују: беште, децо, што даље одавде.

Вишедеценијским усавршавањем наша фудбалска организација се извештила да одуговлачи док време не учини своје и проблем се заборави. Мењала су се руководства, а стари проблеми нису решавани. Али се стварају нови.

Фудбалски савез убаци у најјачу лигу клуб, коме потом честита на том успеху!? Сада, када је првак Србије гостовао у Новом Пазару, неупућен би, по заставама које су преплавиле стадион, помислио да он игра против репрезентације неке друге земље или је гост у неком међународном такмичењу. То никоме одозго не смета.

Не смета ни када се на Партизановом стадиону вијори застава на којој је злогласни мафијаш Ал Капоне!? Ниједном клубу не смета што међу заставама којима машу његови најватренији навијачи има свакаквих изузев његове?!

Председник Фудбалског савеза Србије се договорио с министром унутрашњих послова о сарадњи. Шта то постоји што закон није предвидео?

Можда, начин да се открију наручиоци прекида у Ђенови на утакмици Италија – Србија у квалификацијама за Европско првенство? Па, председник ФСС Караџић је обећавао да ће да каже ко стоји иза тог брукања Србије! До данас није рекао. Шта је у питању: претио празном пушком кад је био у шкрипцу, неће да прича, јер се ситуација смирила или је, можда, заборавио?

Шта је то савез урадио или ће да уради против насиља? А заједница лигаша? А клубови? А вође навијача? У моди је да имају представнике у клупским скупштинама, а сутра, по свему судећи, и у управним одборима? А правосуђе, политичари, новинари? На крају крајева, и сами играчи. Зар им не би било лакше да играју у нормалним условима?

Међутим, нико неће или, што је највероватније, не сме да писне. Увек су у питању неки интереси: општи или виши. Али како год да су умотани они су искључиво – лични.

Иван Цветковић