Мање странке највише губе у председничкој трци

Размишљање председника Србије Бориса Тадића да ли ће да да оставку, проузрокује расписивање превремених председничких избора заједно са већ заказаним парламентарним и локалним, и одмах се поново кандидује, изазива велику нервозу коалиционих партнера, тако да је СПС такво понашање оценио као „благу политичку кризу”, а УРС као „нефер и недемократско понашање”.

Зашто нејасна ситуација у вези са гласањем за председника Србије мучи све странке, па и највеће? Одговор је једноставан и добије се када се одговори на питање шта ко добија,а шта ко губи расписивањем председничких избора.

Мишљења су неподељена да расписивањем председничких избора две најјаче партије ДС и СНС највише добијају.

Зашто онда Тадић оклева ако би могао да има највише користи?

Уредник листа „Новасрпскаполитичкамисао” Ђорђе Вукадиновић упозорава да постоји реална опасност „не огромна, али ни занемарљива” да ће доћи до поларизације и мобилизације против једног кандидата, какву смо имали 2000. године против Милошевића.

С те стране Николић би можда могао да буде мирнији, али социолог Јово Бакић примећује да, поред тога што он у предностиза председничке изборе може да уброји то што су људи заборавили какав је био док је пре 13 година био на власти,велику ману за њега представља што је на неки начин стекао менталитет губитника „а посебно је лоше што губи стално од истог противника”.

Упркос свим манамавлада неподељено мишљење да би странке са јаким лидерима добиле расписивањем ових избора, јер је председничка кампања персонализована и омогућава раст популарности странке.

Ипак иритиран председниковим ћутањем његов коалициони партнер Ивица Дачић, који у јавности јесте препознат као јак лидер, ову ситуацију је кратко и тачно објаснио: „Показало се да Тадић и Николић у овом случају имају заједнички интерес. Они желе председничке изборе пре рока да би поделили Србију као славски колач”.

Зашто Дачићу не одговара расписивање председничких избора и таква подела колача? Није толико проблем што би он купио мрвице са председничког стола колико то што би у обрачуну главних кандидата морао да се определи, заузме страну и завади се озбиљно барем са једним од њих, што би му увелико сузило маневарски простор за капитализовање резултата парламентарних избора, односно учешће у састављању владе.

Осим тога оно што Дачић као председнички кандидат има да понуди много је блеђе и неуверљивије и он би између Тадића и Николића као председничких кандидата био политички неприметан.

У дилеми шта да ради је и ДСС, који чека Тадићеву одлуку да саопшти свог председничког кандидата. Поводом евентуалне кандидатуре његовоглидера Војислава Коштунице мишљења су подељена. Бакић сматра да Коштуница јесте јачи од своје странке, али да је то занемарљиво, „да он има стабилно бирачко тело које је слично и за њега и за странку, али да то није нека снага која би могла странку да повуче бог зна колико навише”.

С друге стране, Вукадиновић је уверен да би Коштуничино кандидовање могло повући „барем неки проценат странци”, али он процењује да ће Коштуница покушати да избегне кандидовање „због опасности од понижавајућег резултата у односу на Николића и Тадића”.

Уколико би могао да поднесе тај ризик, Коштуница би, рецимо у односу на Дачића, имао ту предност да би концепт који он нуди потенцирао сличности између Тадића и Николића, могао би да критикује Тадићеве неуспехе и Николићеве преокрете и прилично успешно капитализује доследност своје странке на којој инсистира.

Иза незадовољства ЛДП-аи Чедомира Јовановића расписивањем превремених председничких избора стоји и незадовољство неких западних амбасада, а Вукадиновић сматра да је то и један од разлога Тадићевог вагања. „Један део невладиногсектора и центара моћи за које је везан и ЛДП против је председничких избора јер би постојала опасност да се гласачи ЛДП-а укључе у председничку трку и да последично угрозе чак и парламентарни статус ЛДП-а. Другом делу тих кругова одговара трајна нестабилност у Србији, јер оставља већу могућност за притиске и испостављање различитих захтева”, закључује Вукадиновић.

О дометима кандидата других странака, попут Александра Мартиновића испред СРС-аилиМилана Панића који се по медијима појављује као евентуални кандидат УРС-а, не вреди говорити.