БиХ: један предмет, три истине

Од нашег сталног дописника
Бањалука, маја – У Републици Српској ученици и студенти уче историју, а у Федерацији БиХ хисторију и повијест. И то, само по себи, не би било проблематично да садржаји у уџбеницима нису – поготово у националној историји – различити, не само када је реч о ближој прошлости, него и о догађајима старијег датума. Ово је оцена асистента на катедри за историју Филозофског факултета у Бањалуци мр Жељка Вујадиновића и професора историје у бањалучкој Гимназији Зорана Пејашиновића.

"У Смерницама за писање и оцену уџбеника историје основних и средњих школа у БиХ, усвојеним почетком прошле године, наглашено је да се под националном историјом подразумева историја Босне и Херцеговине и суседних земаља. Међутим, разлике у приступу овој тематици су остале. У уџбеницима за бошњачку децу под националном историјом третира се искључиво историја БиХ, хрватски ученици углавном уче историју Хрватске и, уз мале измене, користе њене уџбенике. У Републици Српској већа пажња је посвећена историји Србије и Црне Горе", каже Вујадиновић.

Пејашиновић скреће пажњу на следеће: "Историја Југославије је оно што је требало да буде ’заједничко језгро’ у проучавању историје. Али, од њега се бежи, нарочито у уџбеницима за Бошњаке. У њима се, потпуно ненаучно, инсистира на ’континуитету’ босанске државе. Због тога бошњачка деца уче поглавља ’БиХ у Првом светском рату’, ’БиХ у оквиру Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца’, ’БиХ у Другом светском рату’... Осим тога, кроз бошњачке уџбенике провејава ’османизам’ – почев од терминологије (Османско уместо Турско царство), до тога да се турска освајања у 14. и 15. веку не третирају као окупација него као ’долазак’ нове наднационалне државе и културе коју су чинили многи народи, а међу њима и наши. Иде се чак дотле да се у уџбенике ретроактивно уграђује бошњаштво, па у једном пише да је после пораза Турске у Великом бечком рату Мађарску напустио велики број Бошњака и населио се у БиХ. Такође, непримерено се величају турски везири, паше, беглербегови, аге и војсковође. С друге стране, српски историчари још ’пате’ од недостатка критичког односа према историји Југославије и југословенства уопште."

У уџбеницима Федерације БиХ готово да нема слова о Косовском боју, Првом и Другом српском устанку, побунама хришћана, поготово Срба, против турске власти... Прећутани су и крупни догађаји из Другог светског рата. Вујадиновић и Пејашиновић истичу да су из уџбеника, под притиском међународног фактора, углавном избачени такозвани увредљиви садржаји. Али, с друге стране дошло је до "прећуткивања неких садржаја, што је у суштини покушај ’поправљања’ историје". Као најдрастичнији пример они наводе бошњачку историју за четврти разред гимназије, у којој усташки логор смрти Јасеновац уопште није поменут.

Најновија историја однедавно је сведена на пуку фактографију, без давања суштинских оцена о узроцима распада Југославије и карактеру ратова вођених у Словенији, Хрватској и БиХ. До тада, Бошњаци и Хрвати су учили о "великосрпској агресији", а Срби о грађанским ратовима. "И овакав приступ даје простор за злоупотребе. Тако се у једном бошњачком уџбенику говори о референдуму за независност БиХ, одржаном 29. фебруара и 1. марта 1992. године. У тој одредници се каже да је за самосталност и независност БиХ гласало 99,9 бирача, а прећуткује се да су га Срби бојкотовали. И, што је још важније, не спомиње се да је на референдум изашло мање од две трећине гласача, што значи да су, по тадашњем уставу Републике БиХ, његови резултати неважећи", истакао је Зоран Пејашиновић.

Овакав приступ догађајима из најновије прошлости, оцењују Жељко Вујадиновић и Зоран Пејашиновић, широм отвара врата "кућној" или "паралелној историји". То ће рећи да деца у својим кућама, у штампи, на радију, телевизији и интернету стичу сазнања о оном што се дешавало од 1991. до 1995. године. А то уџбенике историје, ионако проблематичног садржаја, чини мање значајним него икад раније.