Зар ја да се удам

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Дворана историјске синагоге на углу Шесте и Прве улице, која у Вашингтону колико верски храм, толико и културни центар, била је испуњена до последњег места. Девет од десет посетилаца вечерње трибине, за коју су улазнице 10 долара, биле младе девојке.

То није изненађење с обзиром на тему и госте. Трибина је била посвећена причи са насловне стране месечника „Атлантик”, која је објављена скоро пет месеци раније, али која је у међувремену постала новинарски бестселер и један од најпопуларнијих чланака у историји магазина чији је први број изашао још 1857.

Тај есеј је у међувремену превођен је и прештампаван на свим континентима, о теми којом се бави припрема се ТВ серија, а ауторка је у међувремену потписала уговор за књигу, уз предујам од пола милиона долара. На „Фејсбуку”, модерној мери глобалне популарности, имао је 50.000 „лајкова”.

Наслов тог чланка од 12.000 речи  је (око шест страна текста у „Политици”, без слика) „Све саме даме” („All the Single Ladies” у оригиналу што би се могло превести и као „Све неудате даме”). Оно што је у њему привукло огромну пажњу то су нове идеје о романтици, мушко-женским везама и еволуцији традиционалне институције брака – али и начин како је написан.

Ауторка, новинарка Кејт Болик, главна звезда поменуте трибине у најпознатијој вашингтонској синагоги, комбиновала је чињенице са личном исповешћу. Илустрација за најаву текста на насловној страни „Атлантика” је њена фотографија: слика жене која истовремено зрачи сексепилом, задовољством и самопоуздањем.

Са њеном причом, судећи по питању које је на почетку трибине поставила њена водитељка, идентификује се 90 посто младих жена које су, са примерком часописа, те вечери дошле да је виде изблиза. Све су наиме подигле руке када је постављено питање да ли се слажу са оним што је написала.

„Данас имам 39 година, превише бивших веза и две невеселе опције”, написала је и то уживо поновила Боликова. „Једна је да останем неудата, а друга да се вежем за неког ’довољно доброг’, пошто је у мојој ситуацији заљубљивање много мање ствар избора, а много више лутрија.”

Описала је потом своје искуство и зашто досад није нашла неког са ким би стала пред матичара. Каже да је, као и све вршњакиње, била унапред одлучила да двадесете потроши у стицању дипломе, налажењу доброг посла и проводу. Питање брака оставила је за почетак тридесетих.

Кад су те године дошле, на „брачном тржишту” се међутим, упркос својој привлачности, није баш добро провела. Тражећи себи равноправног, готово свима је налазила понеку ману, не увек својом кривицом. После трогодишње везе са колегом Аленом, закључила је да ипак није тај са ким би провела остатак живота. Друга прилика, познати уредник једног магазина, већ на првом састанку јој је рекао да ће он своје тридесете провести „забављајући се”.

„Истакнути академац” јој је после петог изласка рекао да не жели да се емотивно везује, али је био веома заинтересован да наставе „физичку везу”. Књижевник јој је после месец дана саопштио да виђа и друге жене, али да би радо наставио сексуалну везу с њом, а ако је то немогуће, да у кревет оду бар још једанпут. Још један писац је после шест месеци које су провели заједно рекао да мора да прекине, јер „не може да се одбрани од других жена које му се набацују”.

„А то су били само они искрени”, каже Боликова, наводећи потом ширу слику у коју се уклапа и коју додатно објашњава и њено лично искуство.

Просечно доба у којем Американци улазе у брак данас је 28 година за мушкарце и 26 за жене, док је пре 50 година то било 23 и 20. У последњих 15 година проценат оних који су у браку опао је са 29 одсто на 22. Око 40 одсто беба рађају неудате мајке. Број пунолетних који живе сами достигао је 50 одсто 2010…

Америка је, пише затим Боликова, у „транзицији полова”, па и својеврсној кризи у женско-мушким односима, јер полако, али сигурно нестаје мушка доминација. Једна студија из 2010. показује да у урбаним срединама неудате жене између 20 и 30 година зарађују осам одсто више него неожењени мушкарци.

У истој години 55 одсто свих дипломаца на америчким колеџима биле су жене. Према последњим статистикама, оне су на 51,4 свих менаџерских и „професионалних” положаја, а први пут су, после поремећаја које је донела велика рецесија, и већина радне снаге.

Ово напредовање жена подразумева дакле назадовање мушкараца, а сходно томе и промене на „брачном тржишту”. Женама више нису потребни мужеви, бар не на некадашњи начин; за све више њих брак је само могућност, опција, али не и потреба.

„Брак који ми познајемо мења се пред нашим очима, и то је добра ствар”, поручила је Боликова девојкама на трибини у синагоги. „Себе видим у првом таласу једне транзиционе генерације која је у свет одраслих ушла са неким предрасудама, верујући да ће наши животи тећи по обрасцима наших родитеља. Али наше реалности су радикално различите од њихових: економски, друштвено и демографски, стара правила не важе. То не значи да људи неће више улазити у брак – посвећена веза испуњена љубављу је леп и неопходан идеал, али не би смео да буде једини нити највиши.”

На питање да ли ће се на крају ипак удати, Кејт одговара са „не знам”. Али зна да се суочава са ситуацијом у којој је број „прилика” пред њом веома смањен. Пожељни а слободни мушкарци у њеном добу, или мало старији, на располагању имају много од ње млађих жена, са којима могу да „шврљају”, без принуде да се обавезују.

„У све везе сам улазила са идеалом брака на уму, али сам их увек раскидала. Није да сам била превише избирљива, проблем нису били мушкарци са којима сам била, већ осећај да би ме удаја више спутала него ослободила. Због тога су ме све везе брзо замарале и чиниле депресивном.”

Пред публиком ту дилему је сажела овако: „Зашто провести остатак живота спавајући са неким ко вас нити занима нити узбуђује. Како млак брак без љубави може да буде добар за било кога?”

Каже на крају да, ако буде пожелела децу, постоји много начина да постане мајка и без мужа, али да „биологија ни у ком случају неће одлучивати о њеном романтичном животу”.

„Можда ћу ипак пожелети да се удам, али само кад будем спремна за то, са човеком који дели моје вредности. Засад, сматрам да сам била срећна што сам имала могућности и слободу да следим своја интересовања и да заиста уживам што сам неудата. То што сам сама, не значи и да сам усамљена.”