Словенија, митови и стереотипи

Од нашег сталног дописника
Љубљана, 12. маја – Да је поглед на ближу историју у Словенији комплексан, открива недавни инцидент – градоначелник Љубљане Зоран Јанковић уприличио је Дан победе над фашизмом, али су прославу игнорисали премијер Јанша и прваци његове странке. Тако како је у јавном животу, тако је и у настави историје. Скромно тржиште презасићено је бројним уџбеницима историје који нуде нијансиране погледе на прошлост, а свима је заједничко да су Срби – главни негативци.

Јесу књиге после осамостаљења претрпеле промене и одбачен баласт претходне идеологије, али су изложене и честим корекцијама због измене наставних садржаја у складу са гореописаним, владајућим погледом на Други светски рат, где се полако брише разлика између победника (партизани) и поражених (домобрани). Већина уџбеника који се у деветом разреду основне школе и у вишим разредима средњих школа баве савременом историјом, намеће мит о храбром малом народу који је увек био на правој страни, увек трпео неправде и никада скривио зло другима.

Представа о мирним, дисциплинованим, радним (слоган: "четири милиона вредних руку"), културним и цивилизованим Словенцима улива се у свест подмлатка кроз учне јединице, карикатуре и цртеже у уџбеницима. Тај имиџ је јасно супротстављен слици насилних, неуредних, недисциплинованих, нерадних, превртљивих, некултурних и уопште – нецивилизованих припадника других народа из некадашње Југославије.

Такво поистовећивање конкретних историјских одлука (било да су промашаји или успеси) одређених људи или политичких елита са целим народима (Србима, Хрватима, Словенцима) главна је карактеристика словеначког школског система, што додатно учвршћује ксенофобију и лоше стереотипе о странцима. Исти речник је редован и у медијима, што уз уџбенике из којих су нестали сви подаци који би подривали службену идеологију – профилише генерације које стасавају.

Ево примера: најострашћенија је историјска читанка намењена средњим стручним школама, издавач је ДЗС а међу рецензентима су шеф ТВ Словенија Стане Гранда и историчар Божо Репе. Неки од кључних догађаја историје 20. века описани су, благо речено, искривљено. Почетак Другог светског рата у Југославији третирају две реченице, док је слом СФРЈ опширан. "Последњи председник Савезне владе уочи распада Југославије био је Анте Марковић, који је уз помоћ страних банака хтео да реформише државу али је "јаз између развијених и неразвијених био предубок". Уџбеник упозорава да су "проблеми почели на Косову где су 1981. избиле велике демонстрације; Албанци су скандирали паролу ’Косово – република’, а југословенске власти су војском и полицијом брутално угушиле демонстрације; касније је спорова било све више, а изазивали су их Срби".

И још: "У држави је настао снажан централистички и хегемонистички табор. На његовом челу су били Срби и Црногорци који су хтели да централизују државу и стекну превласт. Словенци и Хрвати су се побунили. До првог озбиљног спора између Словеније и Федерације долази још 1983. када је Београд целој држави покушао да наметне заједничке школске програме. У настави историје учило се 90 одсто историје југословенских народа и свега 10 одсто историје Словенаца. Неколико година касније објављен је српски национални програм – удруживање свих Срба у великој Србији, што би значило укидање четири федеративне републике и обе аутономне покрајине односно централистичку и унитаристичку Југославију под српском влашћу".

Описан је и "десетодневни рат за осамостаљење" али без објашњења зашто је јуна 1991. савезна власт послала ЈНА на границе. Рат је завршен "словеначком победом јер већина војника у тој вишенационалној војсци није била мотивисана да ризикује свој живот, па су се после првих неуспеха предали или повукли у касарне, а изненађујуће добро су током рата водили Територијалну одбрану и полицију Јанез Јанша и Игор Бавчар, иако су били млади и без искуства", закључује уџбеник. Ту је и ода настанку државе: "Словенцима се коначно обистинио историјски сан – добили смо самосталну, независну и међународно признату државу… али на територији Југославије није било тако; проглашењу хрватске самосталности одупрло се српско становништво, које је подржала ЈНА".

Аутори тврде да је четворогодишњи рат у Хрватској завршен потпуним поразом српског становништва, при чему заборављају да ни у тоталном рату грађани нису страна у сукобу, а нигде нема ни речи о страдањима Срба иако је било простора да се Сарајево истакне као "симбол бошњачког отпора Србима". Сличан приступ је и у уџбенику за девети разред основне школе. Значај српских добровољаца за одбрану Словеније током Првог светског рата је изостао, док једна реченица помиње да је "српска војска стигла у Корушку тек крајем пролећа 1919. године".

Описан је продор Италијана на западном фронту који су "зауставили војници Стевана Швабића код Врхнике", али ученик нема шанси да докучи одакле се створио тај храбри (српски – што уџбеник не помиње) официр који поред свих споменика, подигнутих разним "ослободиоцима", дан-данас нема обележје у Словенији. Честа тема у осам уџбеника намењених основним школама и гимназијама јесте и мит о привредном "исцрпљивању" Словеније од стране "југа".