Одлучила да умре

Зато је и донела одлуку да умре. Легла је у кревет и чекала смрт. Госпођица Неизбежна стигла је на Божић, 7. јануара, у пет по подне. Неколико секунди пре кобног сусрета, Урбанова је два пута изговорила: "Мама, мама."
Дишку Марићу нису одмах јавили о губитку вишедеценијског животног пратиоца. Тек сутрадан, у Институту за рехабилитацију у Сокобањској улици, пре визите, дошла је једна докторка и обазриво му саопштила да је остао без свог највећег пријатеља.  

– Све је почело пре 52 године. Невенку сам често сретао и погледи би нам се увек укрстили. Тако смо 20. јуна 1955. године Бранко Миљуш и ја пели уз степенице Народног позоришта које су водиле до галерије. Низ степенице су силазиле глумице Невенка Урбанова и Ружа Текић. Кад је требало да се мимоиђемо нас двоје,  застали смо у истом тренутку као омађијани. Било је таквих сусрета и раније, али је овај потрајао. Гледали смо једно друго и дуго ћутали. Бранко и Ружа су одмах нестали. "Ви сте са Академије?". Мислила је да сам студент Позоришне академије. "Да, али не са Ваше", одговорио сам. Од тог тренутка се више нисмо растајали – сећа се Дишко Марић тог сусрета младог сликара и глумице у пуном цвату, на врхунцу каријере.

Убрзо су постали симбол уметничког Београда. Нико им није пребацивао због разлике у годинама.

– Најмање двадесет година је трајао тај наш интензиван, фасцинантан живот у сваком погледу. Касније је наша љубав прерасла у нераскидиво пријатељство. Обилазили смо свет, највише Француску. Волели смо наш ауто "спачек" којим смо стизали свугде где год смо пожелели, пуних 40 година. Он нам је омогућио велике радости. Најлепше тренутке смо имали у Паризу – са сетом говори о прохујалим срећним данима сликар Марић.

Две деценије њихов живот је био без "празног хода". Од најмање ситнице умели су да направе свечаност. Ако је требало, камповали су и у својој гарсоњери.

– Невенка је била изузетно скромна особа. Најиспуњенија је била када је доносила радост другима. Није штедела осећања за друге. Сећам се како ме је у стану, кад год бих се враћао са нешто дужег одсуства, чекао славолук. Она ме је увек изненађивала. Била је изузетно духовита. Андрић је њеном духовитошћу био очаран – враћа слику своје драге сликар Марић.

Када сам га упитао који ће то тренутак из њиховог заједничког живота остати истински неизбрисив, он ми је одговорио да није реч о тренутку.

– Нема тренутка за незаборав, то су године. Пуних двадесет година су сливене у један тренутак за памћење. Није добила ниједну награду града Београда за своју врхунску глуму. Говорила је да је зато као награду добила београдску публику – казује Дишко и подсећа на онај улични тепих од пикаваца испред Музеја позоришне уметности, у новембру 1984. године, који су изаткали сви они који нису могли да уђу у зграду и присуствују додели "Добричиног прстена" великој Невенки Урбановој.

Пре него што сам изашао из порушеног Епикуровог врта на Андрићевом венцу, ненадано задобих рану на души.

– Знате, Фериде, Невенка је чекала трешње које сте јој обећали у тексту о њој. Ја сам јој говорио да је то било написано само због лепоте чланка, али је она била убеђена да ћете јој донети поклон – рече Дишко Марић.

Чим сам изашао из зграде на Андрићевом венцу 8 почео сам да млатарам рукама и ногама да ударам по бетону. Коњу, магарче, говедо, говорио сам себи док су ме пролазници у чуду гледали, ниси смео да дозволиш да те, ма била то и упала плућа, омете у науму. У тексту из децембра 2005. написао сам да ћу Невенки Урбановој, чим стигне сезона брања, донети пуну корпицу трешања. Да се окити трешњиним минђушама, накитом који је одувек највише волела, да од трешања направи летећи ћилим и на њему одлети у свој Стари Бечеј. Чак сам пре времена набавио и корпицу од плетеног прућа, у облику полумесеца, са издуженом дршком која је на 11. спрату палате "Политика" чекала сезону трешања. Разболео сам се баш кад су трешње сазреле. Сезона трешања је прошла, ја сам оздравио, корпица у редакцији је остала празна. Све до краја децембра када се напунила новогодишњим честиткама послатим младим новинарима Београдске хронике.

Опет је испало баш онако како је желела и чиме је свој дуги живот велика Невенка Урнабова испуњавала.