Буди јак, ако хоћеш да си обезбеђен

Период до ђурђевданских избора несумњиво ће на свим странама партијске и политичке, а онда и друштвене сцене бујати свакојаким позивањем на европски пут Србије, или оспоравањем потребе српског друштва да и у формалном смислу постане део европске заједнице народа и држава, обједињених под капом Европске уније.

Поборници ће говорити о великим предностима, а противници о оном механизму светског корпоративног система који меље мале државе и културе малих народа, на начин на који то чине Међународни монетарни фонд и Светска банка. О том механизму већ пуну деценију, често и на инсајдерски начин, говори нобеловац Џозеф Штиглиц, који тврдидатражиоци помоћи од ММФ-а постају све већежртве Фонда, да биу последњој фази подјармљивања и поробљавања то подразумевалоунутрашње социјалне немире и пад неке земље у дужничко ропство.

Предисторија сличних тврдњи, па и оних који се тичу места Србије на политичкој и економској мапи уједињене Европе,сеже у време када није било ни ММФ-а ни Светске банке, ни Европске уније, али је ипак почело обликовање пројеката о „међународној контроли“ малих националних привреда и њихових финансија.

Баш у фебруарско-мартовске дане 1932. године, пре осам деценија,на европску дипломатску, економску и политичку сцену, изнето је питање стварања уже привредне заједнице између држава „дунавског блока“: Аустрије, Мађарске, Чехословачке, Румуније и Југославије, као језгра будуће „уједињене Европе“.

Данима су на првој страни „Политике“ објављиване информације из европских центара моћи и обавештења о ономе шта мисле Париз, Берлин, Рим и Лондон поводом тог предлога, протеклог из Француске. Извештачи нашег листа су пластично описивали сву унутрашњу сложеност и драматичност таквог пројекта и зашто идеја о привредном, царинском „дунавском блоку“, иде на уштрб овог или оног од поменутих центра моћи и држава које би требало да га чине.

Тим поводом се 22. марта 1932. на првој страни „Политике“ огласио и др Живко Топаловић, редовни сарадник нашег листа, оснивач Комунистичке партије Југославије 1919. године, њен први секретар и први дисидент, пошто је брзо напустио редове КПЈ зато што је странка прихватила услове за приступање Трећој интернационали, поставши њена испостава. Топаловић се приклонио социјалистима.

У тексту насловљеном „За привредно уједињење“, др Топаловић је у „Политици“ написао:

„Заштићујте се царинама колико хоћете, иза ваших царинских зидова они ће подићи своју фабрику и од ваших царина само ће они имати користи. Ви своје индустрије на малој унутрашњој пијаци нећете подићи, а до костију ћете оглодати пољопривреду и занат.“

У наставку:

„Никакви кредити и никаква задуживања код иностраних капиталиста не помажу. Што се више задужујете све већи део народног приноса иде на камате уместо на стварање националног капитала. Најзад дође време кад престане давање кредита и кад се, и поред политичке самосталности и слободе, пада у колонијалну зависност: поставе контролу као банкроту, намећу ти своју робу пошто они хоће, предузимају послове које они хоће, ослобађају себе од пореза и царина, диктирају наднице, упрегну цели народ у службу страних компанија. Мале привреде, доцкан историјски настале, налазе се пред великим богатим колосима као јагње пред медведом. Узалуд ћете у шуми прогласити једнакост међу животињама. Где влада правило да јачи има право да пождере слабијега је ли јагње заштићено од курјака, признатим правом да је и јагњету слободно пасти траву и ништити живот биља?“

Данас би неко можда могао помислити, на основу наведеног, да је др Живко Топаловић препоручио предају јагњета курјаку. Али не:

„За мале привредне целине у данашњим друштвеним односима има само једно сигурно средство за обезбеђење будућности: њихово слободно и вољно груписање у велике привредне заједнице.“

Дакле – „слободно и вољно“, уместо неслободног и невољног груписања, по диктату већег и моћнијег који гледа само свој интерес, што подразумева и уништење оног малог.

Зато Топаловић у наставку износи следећи став:

 „Европска заједница – да! Светска заједница – да! Али је то још на врби грожђе. Док то дође ми испропадасмо. Положај малих, нарочито аграрних држава веома је очајан и из њега се не виде перспективе за излаз. У данашњем свету конкуренције и борбе нема друго правило: буди јак ако хоћеш да си обезбеђен. А снага лежи у величини своје привредне области. Она се може повећати једино и искључиво савезом у веће заједнице са онима који су исте судбине.“

Данашњи критичари корпоративног капитала, ММФ-а, Светске банке и ЕУ, свакако нисучиталитекст др Живка Топаловића из кога смо пренели неке наводе, али се тешко може порећи извесна сличност у њиховимзакључцима, мада их дели осам деценија.