Живот је диван

Упознао сам га прошлог лета у насељу "Др Иван Рибар", по оној највећој врућини.
Покупио ме са аутобуске станице и својим колима довезао до "Сава центра".
Успут сам сазнао да се зове Миодраг и да је професор енглеског у некој средњој школи.
У разговору смо открили да имамо више заједничких пријатеља, па је то био повод да се сусретнемо још неколико пута.

Опет ме угледао прошлог уторка у Улици Јурија Гагарина. Обојица смо се обрадовали сусрету. Возио је ка Земуну, кад у једној улици, испод неке осмоспратнице угледасмо много окупљених људи. Сви су подигли главе и гледали кров зграде, на чијој је ивици, нагнута над понором и са рукама којима се држала за бетонску ограду, стајала је нека млађа жена спремна сваког часа да скочи.

Професор нагло прикочи свој аутомобил и излете из кола. Пожурих и ја за њим. Видесмо да стиже и једна полицијска патрола. Професор улете у зграду и пође трком уз степенице до осмог спрата. Није имао времена да чека лифт, у који сам ушао три минута касније. Затекао сам га како неком станару, који се био испречио на излазу за кров, објашњава да је он блиски рођак те жене која хоће да скочи са зграде. У један час одгурнусмо избезумљеног станара и професор се примаче, сада смо могли добро да је видимо, девојци од двадесетак година. Ћутао је неко време, гледајући у доле окупљени народ. Онда је упита шта ју је нагнало на тај очајнички корак.

Девојка је плакала и као да се ломила, немајући још храбрости да искорачи са симса.

– Не могу више овако да живим. Нисам никоме потребна. Непокретна мајка о којој бринем годину дана тугује за сином, мојим братом, који је погинуо у саобраћајној несрећи. До мене јој није стало. Знам само за њу и ни за кога више. Она ме и поред тога не примећује. Комшије у нашој згради беже од нас као да смо губави. Смета им наша жалост. Не воли нас ни родбина. Никога нема да нам закуца на врата. Јутрос су ми саопштили да сам добила отказ, иако у тој фирми радим тек годину дана. Не постоји више ниједан разлог да живим – говорила је девојка све више се нагињући ка понору.

– Ух, баш су ти јаки разлози да себи одузмеш живот. Све то што си набројала може да се реши за недељу дана, само ако желиш. Шта мислиш да је мени лако – смирено је говорио професор.

– Вероватно. Види се на вашем лицу да сте све проблеме на овом свету решили – одговори уплакана девојка.

– Да, да, баш сам их на добар начин решио. Жена ми је пре 15 година отишла на симпозијум у Женеву и више се није вратила. Остала је са човеком у кога се смртно заљубила. Син ми је тада био у војсци и није знао за то. Кад се демобилисао јавио ми се телефоном на послу да је стигао у град. Рекао сам му, обрадован, да ћемо ићи на вечеру кад ћу му саопштити шта се догодило с мајком. Он је отишао да се види са девојком у неком кафићу на Чубури. Обрачун банди и један метак из пиштоља је рикошетирао и убио га на лицу места. Тако сам ја решио све проблеме у животу – родитељски брижно, без велике патетике, исприча професор оно што сам и ја први пут чуо – и остао слеђен.

– Жао ми је што сте све то доживели. Вероватно сте од неког имали подршку. Ја хоћу да се осветим свету, а и мами, да после види како је живети без мене – ридајући изговори девојка.

– Хо,хо,хо, освета! Никоме се ти на тај начин нећеш осветити. Знаш ли да је недавно, у Америци, неки богаташ спремио ломачу у дворишту за миша који је трчкарао по његовој вили као у својој рупи. Кад га је љути богаташ најзад ухватио и бацио га у ватру, миш се у трен претворио у буктињу. Искочио је из ломаче и као котрљајући огањ улетео у вилу, вредну три милиона долара, која је за непуних сат времена била сва у пламену –  поче да се смеје професор, а девојка се први пут наслони на ограду и десном надланицом обриса сузе са образа. Преко лица јој прелете нешто налик осмеху.

Професор јој рече, кад су се већ чуле и сирене ватрогасних кола, да би било најбоље да се она врати на равни кров зграде и он ће нас, њу и мене, одвести на чај у ресторан преко пута. Она се и даље премишљала.

– Пре десет година у Ваљеву ми је умрла бака. Стигао сам да је видим непун сат пре него што је издахнула. Смејала се иако је знала да јој је крај близу. Испричала ми је како је код ње давно дошла комшиница са телефонским апаратом у руци и молила је да телефонира из њене куће. Ето, она још није добила прикључак, па да не би баку оштетила телефонским разговором из њене куће, донела је свој апарат. Док ми је то причала, иако на самрти, бакино слабашно тело се тресло од смеха. Кад је једва стишала смех, испричала ми је и другу догодовштину. Дошла јој је, једном приликом, нека друга комшиница с молбом да јој бака позајми зубне протезе, јер је комшиница непажњом своје поломила, а она за два дана мора ићи у село на свадбу, жени јој се братанац. Бакица на самрти, а замало да се угуши од смеха. "Видиш, живот је диван, диван, али је понекад и глуп. Зато је лепо живети живот", рекла ми је моја драга бакица. Те њене речи су ми помогле да не полудим после онога што ме снашло – исповеди се професор и лагано примаче девојци која сада више није знала шта да ради – да ли да скочи или да ухвати професора за руку.

Онда поче и она у налетима да се смеје, док јој се тело тресло. Професор јој сада слободно приђе и чврсто је загрли. Одоздо се чуо аплауз.

Док смо прелазили улицу, нас троје, у глави су ми одзвањале речи професорове баке: "Живот је диван, иако је понекад глуп".