Поезија као оружје

Познати хрватски новинари и оснивачи сплитског "Ферал трибјуна" Борис Дежуловић и Предраг Луцић ових дана гостују у Београду, у којем су прексиноћ представили своје збирке поезије а јуче учествовали у разговору за округлим столом на тему "Етика у књижевности" у Народној библиотеци Србије, у организацији Документационог центра Ратови (1991–1999). Дежуловић је аутор збирке поезије "Песме из Лоре" коју је управо објавила београдска издавачка кућа "Ренде", а Луцић је познат као писац књиге "Хаику, хаику, јебем ти маику" (Ферал трибјун). За њихову поезију се говори да је ретка јер црпи теме из стварности и злочина који су се дешавали на простору Југославије; да је провокативна и да је за њу потребна знатна доза грађанске храбрости.

Гостовање сплитских аутора подржало је наше Министарство културе, а они додају да је стигла подршка и од Министарства јунаштва Републике Хрватске. У разговору за "Политику" Борис Дежуловић најпре говори о ширем контексту збирке у којој пише о хрватским злочинима почињеним у сплитском логору.

– Збирка "Песме из Лоре" је покушај да се сецира менталитет који је омогућио Лору и логор за који смо мислили да ће остати у књигама из Другог светског рата, у црно-белим документарцима и сећањима на давно минула времена. Ствари за које смо мислили да се никад више не могу догодити, код нас су се догодиле недавно. Занимао ме је менталитет злочинца и ђавољи ум који је могао да их почини – каже Дежуловић који је "Песме из Лоре" свесно писао као провокацију хрватског националног бића, додајући да му је драго што их је читао у Београду.

– Пријатељима није било по вољи што читам ове песме у Београду јер мисле да је то збирка која се обраћа Хрватима. Они сматрају да су то г…а која сами морамо појести. Мисле да Срби немају ништа са тим, да су то злочини које су чинили Хрвати и "Песме из Лоре" су песме за Хрвате. Кажу ми да читањем у Србији оне добијају други контекст; "испашће као да им држиш оду; они све време говоре о злочинима Хрвата и сад ћеш им ти као Хрват то потврдити". А ја сам размишљао: зашто да не, то су песме о злочинима, то је истински људски крик. Зато апелујем на читаоце да их читају као песме из Сребренице или са Овчаре, и добиће исти ефекат. Нека затворе очи и преведу их на српски. Нека Хрват из песме буде Србин, а нека Србин буде Хрват. Овде се ради о злочинима почињеним у твоје име, у име читалаца – додаје аутор.

Док слушају његове песме, а много је црнохуморних, Дежуловић каже да се људи смеју али увек са нелагодом. Па каква је природа тог смеха?

– Људи знају да није пристојно смејати се причи о злочину, па се као устежу. Гледам слушаоце и у Хрватској и у Београду и кажем: смејте се слободно, не осећајте грижу савести, нисте ви никога убили. Бар ја мислим да нисте. Ми се смејемо с нелагодом а бојим се да злочинци никакву нелагоду нису осећали.

Какви су одјеци оваквих стихова у Хрватској, плаћа ли се за овакве "подухвате" одређена цена?

– Прошло је време да би човек на тај начин испаштао. Чини ми се да се данас много слободније говори, али бојим се узалудније. У време кад се нека цена могла платити, мислим да си заузврат за ту цену могао нешто и добити. Можда је то због тога што је зло било веће. Нисам имао илузију да ће бити икаквог одјека. Поезија сама по себи нема никакав одјек. Они код којих би ово требало одјекнути, и од којих би се очекивало да бљују ватру, они поезију не читају. Тако да сам бар са те стране заштићен – каже Дежуловић.

Да ли дели мишљење да на пољу културе најпре испливају политичка питања?

– Све је исполитизирано и све је затровано. Више не можете да се бавите ни спортом а да нисте директно политички одређени – од репрезентације, навијања, химне... У последњих 15 година политика се одражава кроз све сфере и хвата ме паника колико ће то трајати. Већ је 20 година од Осме седнице, а ја се цели свој живот бавим Милошевићем и Туђманом, Србима и Хрватима. Питам се докле?

На Дежуловићеве речи Предраг Луцић се надовезује речима да не верује у постојање политичке идеје око које се људи окупљају.

– То су чиста трговачка посла. Заокружен је врли нови свет у којем влада новац. Мене нервира што нигде не видим нови панк. Не видим семе побуне. Чини ми се да су и млади и старији попили причу да је свет довршен, да је такав какав јесте – непроменљив, и да се у њему само треба што боље снаћи.

Луцић каже да је њихов рад у "Фералу" свих ових година оцењиван као рад у служби страних сила, Сороса, србофилије...

– То су ствари које показују страшну вољу да се ништа не разуме. Ако неко говори о ономе што се догађало у Хрватској, другачије од пожељног мишљења, тај мора бити или Србин или из мешовитог брака. О нама су кружиле приче да смо деца официра, и то је као био страшан грех. Игром случаја нико од нас није Србин или Жидов што би нам набијали на чело. А и зашто би био грех да ти је отац хоџа или пуковник?

На питање како књижевност реагује на ратно стање Луцић одговара:

– Књижевност се веома дуго правила да рата нема или је покушала да све представи на начин подобан за часове моралног политичког васпитања. Ту би се људима прала памет родољубивим патетичним песмама у којима смо ми свети, најбољи, а дошли душмани па нас поклали. То је једна гусларска естетика која је присутна и у Хрватској и у Србији, али постоје неки други људи који свирају на мало више жица но што их има на гуслама. И ако је шта добро у свему, добро је што такви људи успостављају контакте. Ако се опет буде ишло са малим културним комесарима, имаћемо ситуацију Цветковић–Мачек–Туђман–Милошевић–Аралица, и Хрвати и Срби ће остати заробљени у племенској свести.