Чему се надати од избора

Откад се писац ових редака запослио на Филозофском факултету, а било је то још у време владавине брачног пара Милошевић–Марковић, стално је причао студентима да на изборе треба увек излазити и гласати за најмање лошег. Говорио им је, такође, да оду на годину-две у иностранство, ако им се укаже прилика, тамо нешто науче, професионално се усаврше, прошире хоризонте, а онда се врате у Србију са идејом да је унапређују примењујући оно што је напољу добро и што се овде може применити.

Учио их је да не треба да оду заувек, јер ко ће онда остати и како ће Србија напредовати, ако је већина образованих напусти. Сем тога, нема земље из снова, свуда има проблема, а емигранту су многа врата често затворена и треба много напора уложити и вештине показати да би се отворила. Политиком, ма колико њом и политичарима био незадовољан, човек се мора бавити, јер се у противном она бави њиме, један је од стандардних савета који су студенти, хтели не хтели, добијали од, можда, помало досадног наставника.

Време је, међутим, да се наставник јавно преиспита. Наиме, у ауторитарним политичким порецима ствар је личног достојанства да се човек бори за проширење слобода и права појединаца. У либералној демократији је то ствар слободног избора сваког грађанина. Питање које се намеће јесте: како поступити у олигархији? Како се уопште борити против олигархије обавијене у огртач либерално-демократских институција?

Наиме, када човек изађе на изборе, који су сада слободни и релативно поштени, и да глас некој од политичких странака, он се изјашњава за једну од понуђених фракција олигархије легитимишући тако постојећи систем. При томе, различите фракције олигархије, то јест политичке странке, излазе на изборе демагошки тврдећи да су управо оне те које ће променити трули олигархијски систем који су саме успоставиле и драматично побољшати живот грађана.

На пример, странка која је пре четири године истакла изборну паролу „стручност испред политике”, током последње четири године се истицала најмање у истој мери као и друге, ако не и више, у протежирању страначких кадрова без обзира на стручност. Данас се та странка, под другим именом, залаже за „департизацију јавних предузећа”. Лепо, али да ли ће стварно неко у то поверовати?

Водећа странка опозиције је, пак, истакла борбу против олигархије као један од главних циљева. Добро. Проблем је само у томе што је нереално очекивати да се ова странка и коалиција око ње самораспусте, а то би био једини начин да се изборна парола оствари. У противном све остаје на демагогији као вештини изрицања обећања која се не могу испунити, али у која су грађани склони поверовати пошто им јако пријају.

Највећа владајућа странка упорно обећава бољи живот. Изузетно добро, јер у Србији се не живи бајно. Но, пре четири године иста странка је обећала 200.000 нових радних места, а за протекле четири године 280.000 људи је изгубило посао. Наравно, грађани знају да је на делу крајње озбиљна светска економска криза, те да се у окружењу тешко живи, па могу ту мало и кроз прсте погледати. Ипак, званичници ове странке су убеђивали да ће криза тек окрзнути Србију. Благо грађанима Србије када имају тако стручне вође.

Било је додуше у протекле четири године и пријатних изненађења, јер једна странка је обећавала косовско заглибљивање, пливала у националистичким реторичким бесмислицама, да би се онда у власти понашала релативно прагматично и ефикасно. Данас та странка, како се избори ближе, опет користи јефтину националистичку демагогију, и остаје да се види да ли ће њено доскорашње бирачко тело то прогутати, и да ли се могу неки који су били на путу престројавања у корист те странке истински привући упркос оваквој реторици.

Има у Србији и странака које се диче својим европејством, а вођи и њихове супруге оснивају приватне фирме. Њима би највише одговарао слоган: „И бизнис и политика”, али они уместо њега желе да нас све заједно онако брзо, скојевски одушевљено, уведу у ЕУ и усреће. Напослетку, ту су ДСС и СРС чије су врхушке пуноправни део олигархије, али о њима доиста не треба трошити речи, јер у поређењу с њима раније набројане странке и не изгледају тако рђаво.

Шта, међутим, остаје ојађеним грађанима Србије да раде на Ђурђевдан? Ђурђевданак, хајдучки састанак, старо је правило некад у Србији било. Но, од хајдучије никакве вајде бити не може, већ би се само пало у још дубљи амбис. Да ли онда гласати? Да ли убацити бели листић? Или, просто, отићи само на славу код родбине и пријатеља и бити доследан идиот (у старој Грчкој то је био назив за грађанина којег политика не занима)...