Мислили су да сам „њихова”

Са новим викендом у Народно позориште стиже нова „Кармен”, премијера Бизеове опере у режији Небојше Брадића, у којој ће се у насловном лику појављивати Јадранка  Јовановић, Драгана дел Монако и Александра Ангелов. Засад толико о певачима, јер овде је пре свега о игри реч. На афиши „Кармен”, наиме, стајаће и име Емилије Јовановић, Београђанке из Мадрида. Балерина са добром интернационалном каријером овим својим кореографским радом први пут се представља нашој публици.

Два главна града у њеној личној причи о игри су Хамбург и поменути Мадрид, са чијим је балетима пропутовала цео свет. Ајде, не баш цео – у Београду, родном граду, рецимо, никад није заплесала. И зато се десило да је овдашњој публици њено име само реткима познато. Сада га, ето, открива Бизеова опера, али без њеног присуства на сцени, мада се говори како ће ускоро можда бити и тога.

На своју дугу балетску „турнеју” Емилија Јовановић кренула је пре две деценије. Све је почело једним давним успехом на конкурсу за младе играче, у Италији. Ученица београдске балетске школе „Лујо Давичо” тамо је за своју игру награђена вредном једногодишњом стипендијом у угледној школи у Хамбургу. И ту се завртела једна каријера каква се може пожелети. Компаније у којима је играла водили су уметници из прве европске кореографске лиге – Џон Нојмајер и Начо Дуато. Лепи пројекти само су се смењивали, па тако, каже Емилија: „Заиста никад није било довољно времена, ни услова, да урадим нешто и у Београду. До овога пута, ја чак никад нисам успела да овде боравим 12 дана у низу. Увек у трци, у фрци, пред које нас ставља ова уметност”.

А игра је уметност веома захтевна која више од других „прождире” своју децу. Емилија Јовановић то добро зна и, следећи ритам живота, у једном тренутку одлучује се за важан корак: убудуће ће њена главна улога бити улога мајке. И... данас она, и супруг – шпански играч Луис Мартин, имају две девојчице – Мају и Виолету. Јесте то лепо, али не и лако играчком брачном пару из компаније која годишње девет месеци проводи на турнејама. У тој новој ситуацији, мајка Емилија се неколико година превасходно посветила кћерима, а родитељи су се полако повукли из своје познате мадридске Националне плесне компаније. Ипак, не заувек и са позорнице. Емилија је данас присутна чак на три сцене. Са супругом наступа на гала концертима, а одскора имају и своју малу трупу за савремену игру, и већ први њихов пројекат донео им је награду на међународном фестивалу у Шпанији.

После класике и савременог плеса, у широкој играчкој лепези Емилије Јовановић су и аргентински танго и фламенко. „У аргентинској танго компанији, коју води веома популарни Марсело, једино ја нисам из Аргентине, што се често и не зна. Чак су и ти играчи, у први мах, с обзиром на моје знање шпанског језика и како владам тангом, помислили да сам ја једна од ’њихових’. Што се фламенка тиче, мојој доброј пријатељици која га игра није било тешко да и мене на то наговори”, прича нам Београђанка, захвална понајвише том традиционалном шпанском плесу што јој се коначно остварује давна жеља да уради нешто и „код куће”.

– Признајем да ми је мало жао што сам само кореограф који неће заиграти пред публиком. Дуго сам сањала себе на београдској позорници, деду и бабу и друге драге ликове, у гледалишту... Само што они то никад нису дочекали. За мене овај пројекат има и важност оперског дебија. У Немачкој сам се опробала у мјузиклу, чак и певала, надам се лепо. Ово што радим у опери „Кармен” мали је балетски комад у представи, бонус за публику, како рече редитељ Брадић. Лепо сарађујем са играчима, али и са примадонама. Неке су, док сам била још ученица, већ словиле као младе оперске звезде – присећа се њихов данашњи кореограф.

И још мало слика из породичног живота: док је Емилија у Београду, Луис чува њихове кћери у Мадриду, а ускоро ће заменити улоге. Он ће се, у својству менаџера, запутити овамо са мадридском Националном плесном компанијом, чији је првак годинама био, а која ће последњег дана марта, у Сава центру, свечано отворити 9. Београдски фестивал игре. Емилији је жао што неће присуствовати том свечаном чину, али се теши што барем има некога ко ће јој о томе причати.