Хашка драма

Као кроз маглу се сећам да сам у лето 1975. године у Сарајеву, док сам снимао свој први филм ,,Атентат Сарајеву”, упознао високог и штркљастог момка за главу вишег од мене, скандинавског изгледа, са наочарима озбиљне диоптрије на лицу. Док сам међу стотинама статиста на Апеловом кеју поред Миљацке као пркосни младобосанац Недељко Чабриновић бацао филмску бомбу на хабзбуршког надвојводу Франца Фердинанда, којег је играо класик енглеске глуме Кристофер Палмер – немогу са сигурношћу да тврдим: да ли је стасити плавушан о коме говорим био студент Правног факултета Војислав Шешељ?

Петнаестак година касније, у претходници трагичних ратова и несрећа на тлу бивше Југославије – у тада чувеном телевизијском шоу програму на кога данас многи покушавају да личе, ,,Минимаксовизији”, био сам гост код чувеног Милована Илића са најмлађим доктором наука у тадашњој Југославији Војиславом Шешељем. Не сећам се да ли је у тој емисији која је ишла уживо Воја вадио пиштољ из појаса и млатарао испред носа забезекнутог Милована. Сећам се да ме је тада, уз кафу која нам је послужена после емисије у сопчету испред студија ТВ Политика – Шешељ први пут позвао да постанем члан његове Српске радикалне странке.

Други пут ме је позвао да му се придружим октобра 1993. године. У немилости режима чији је био најомиљенији опозиционар, са својим кумом Томиславом Николићем шетао је полупразним штандовимаСајма књига. Сем доушника и агената ДБ-а који су пратили сваки његов корак, јер је тада био у сукобу на крв и нож са ,,новим српским Карађорђем”, како је у једном интервјуу за ,,Политику” за Милошевића рекаонајзначајнији савремени српски писац и мој велики земљак из моравског човечанства Добрица Ћосић – никога од домаћина пространих штандова државних издавачких кућа нигде на пушкомет није било. Сакривени у тесним ћумезима у којима се за госте кува сајамска кафа, иза кутија, панела и полица са књигама– чекали су да се подлакћени кумови Воја и Тома удаље како би они могли поново да промоле главе, уверени да у данима који долазе неће морати да пишу извештаје ,,о чему су причали са Шешељем, шта им је рекао, и због чега су им кували кафу”. Као издавач изабраних дела чувеног Живојина Павловића ,,Дивљи ветар”и домаћин који нема разлога ни од кога да зазире, као неко ко никада није окусио сласт нити једне властии коме су ампутиране све политичке амбиције – позвао сам их на свој штанд. Руковао сам се са њима и изљубио три пута како доликује. Понудио сам им да седну што су они уморни од табанања једва дочекали. На видном месту и у доброј визури њихових ухода послужио сам их ракијом из Медвеђе. Не би ме зачудило ако у неком тамном подруму одређених државних служби, у некој прашњавој фасцикли не ћути наша заједничка фотографија у солидној резолуцији. Тада ме је вишегодишњи посланик наших савезних и републичких скупштина, потпредседник српске владе – поново позвао да постанем члан Радикалне странке. Сећам се, објашњавао ми је нешто о граничницима српских националних циљева – Огулин, Карлобаг, Вировитица… Као његов домаћин одважио сам се да се не сложим са њим – да му не климнем главом, већ да му противречим и кажем: „Како би то било лепо – али да нажалост нити је реално, нити могуће...”

Због чега пишем о овим догађајима? Кога то данас може да интересује? Раскол српских кумстава је одавно српска карактерна особина и бајата тема. Не пишем о хашком заточенику који натчовечанском снагом опстојава због тога што су пре неки дан расписани избори у Србији, па ни због тога што сам јуче враћајући се у Београд старим царским друмом у једном селу између Крагујевца и Тополе на великој фасади напуштеног задружног дома видео плавом фарбом исписан огромни избледели слоган: „Шешеља за председника…” Из времена избора, пре више од једне деценије, када се тада моћни радикалски торнадо као торцида ваљао по Србији. Ако је убио – нека одговора, ако је крив – нека сноси последице. Када је кренуо да победи Хаг и добровољно се преда – док се шепурио на сурчинском аеродрoму морао је знати да ће најсилнији и најмоћнији део света да му притисне кичму и да му легне на врат… Пишем ове редове као човек и патриота, као грађанин који има само један глас у држави Србији – постиђен и запањен запећком у којем смо заборавили једног човека који има нашу личну карту и наш пасош, чија деца и унуци живе у нашем граду. Пишем озлојеђен и жалостан због колективне срамоте и понижења док равнодушно гледамо како он умире у директном телевизијском преносу!?

До игнорисања незаинтересован за политичку опцију протагонисте актуелне хашке драме, пре, увек и сада, не кријем да осећам снажну људску солидарност према човеку о чијим слабостима срца нас обавештавају као да се запушавају дизне на неком пропалом и изанђалом карбуратору. Држе на ногама и мрцваре глумца који мора да остане жив док се изрежирана представа не оконча и док не падне завеса последњег чина. Да ли је за утеху што намрштене судије нису свесне да ће свака њихова пресуда од болесног и трагичног оптуженика направити великомученика…?