Европски првак против вицешампиона

Када је 1991. Роберт Просинечки као играч Црвене звезде освојио Куп европских шампиона Аврам Грант је као млад тренер с Хапоелом из вароши Петах Тиква тријумфовао у израелском купу лигаша. Када је 2008. Грант водио Челзи у финалу Лиге шампиона Просинечки је пекао тренерски занат као помоћник селектора Хрватске.

Сада ће се, у најважнијем фудбалском окршају у Србији, надмудривати некадашњи велики играч, који је тек започео тренерску каријеру (Просинечки) и бивши безначајни фудбалер с великим, мада оспораваним, тренерским искуством (Грант).

Какав ће учинак имати тренер највише зависи од тога какве играче има на располагању. Дакле, чиме располажу Црвена звезда и Партизан?

Вероватно није спорно да њихови голмани уживају највећи углед у нашој лиги. Бајковић је склон „бекенбауеровским” потезима, који могу да буду ризични, али и да спасу његов тим у околностима у којима би се сваки „обичан” голман предао. Стојковић, утисак је, нема ништа против тога да буде незапажен током целе утакмице, само да не буде опасности по његов гол.

За разлику од „пословођа” и нападача, који на свакој утакмици морају да траже начин како да  пробију бедем пред противничким голом, њихове одбране тек у окршају с „вечитим ривалом” полажу први тежак испит.

Досадашњи противници једноставно нису имали ни снаге, ни „наређење” да до последњег даха наваљују на њих. То је било нарочито видљиво у других 45 минута, када се, уз неке изузетке (Звезда против Спартака, а Партизан на Карабурми) играло тако рећи само на противничкој половини.

Одбрана и „црвено-белих” и „црно-белих” је ту и тамо испољила понеку несигурност, али није плаћен неки велики цех (Звезда чак никакав). Међутим, овога пута ће, сигурно, на мукама бити до самог краја.

Звездини бекови су међу њеним адутима, јер и Микић, и Младеновић свих 90 минута не помишљају да одустану од продора уз аут-линију. По томе им је сличан Волков, али на њега Партизан не може да рачуна. Грант ту сигурно мора да се замисли како да их или добро покрије кад крену у напад или да их оптерети бригом у одбрани.

Звездини центархалфови вероватно нису још добро уиграни. Тошић је „по занимању” леви бек, а Максимовић је тек од зимус у Звезди. Понеки пут му је недостајала хладнокрвност, међутим, ипак је играо на свим утакмицама, па не би било основано да се у оваквом дуелу у ватру баца неко други.

Рнић и Иванов су имали целу јесен да се привикну један на другог. Међутим, брзина им није главна врлина.

Везни ред и једних и других је релативно спор. Звезда је то мало побољшала у односу на први део сезоне, али се њена игра заснива на додавању од ноге до ноге. Код „црвено-белих” су за продоре у ствари задужени бекови, док из средине могу да запрете шутевима, пошто су се Каду и Евандро ту већ доказали, а голмани су вероватно на опрезу и кад је лопта код Миливојевића.

Од тобџија је „црно-белима” остао само Томић. У средини су им и други играчи прилично спори (Бабовић, Смиљанић) уз то и у годинама (Вукић, Илић). Међутим, сви су они повратници из иностранства и доста тога могу да надокнаде искуством.

И Црвена звезда и Партизан имају двојицу брзих нападача. Просинечки је пажљиво дозирао оптерећење Касалици, јер је управо он та стрела која је недостајала Звездином луку толико пута затезаном јесенас, али без одапињања. До сада је таква опасност противнику претила само од Лазовића, а пошто је он био једина ласта онда ни пролеће није долазило. Борха није спринтер, али уме одлично да се загради, улази у шансе, а уме и опасно да распали са двадесетак и више метара.

Грант нешто у почетку није веровао у Дијару, али сада вероватно неће да допусти себи такав луксуз да га држи на клупи. Марковић, можда, није такав спринтер, али је једини који с лоптом може да крене право ка голу и да дриблинзима оставља препреке иза себе.

За тренера „црно-белих” је зато најприхватљивије да смањи размак између своје одбране и везног реда, јер би тако смањио опасност да му задњи ред остане сам на цедилу против брзих продора Звезде преко крила или утрчавања у средину. Тиме би, уједно, пред његовим нападачима била мање мина у брисаном простору на противничкој половини.

Просинечки је унео допуне у игру свог тима у односу на јесенас, али није одустао од опредељења с којим је и преузео Звезду. Кад је лопта у ногама њених играча, онда и исход утакмице зависи од ње. Међутим, ту је потребан повећан опрез, јер се таквим начином игре и концентрација више троши.

Разуме се, ниједан тренер не може да „режира” развој догађаја на утакмици, па остаје много тога што зависи од људског фактора: нечијег пропуста или надахнућа.

Иван Цветковић