Бојим се шокова

Усред светске шпекулантско-конјунктурне кризе избори се тешко могу одиграти као избор између мање доброг и бољег. Јер тешко да иједна странка може да искрено узвикне: „Биће боље!”.

Пре ће бити да се сад могу сукобити две идеје о рестрикцијама буџета. Рецимо једна би да сече лево уво, а друга десно! И један и други рез подједнако ће заболети привредно-друштвени организам, само с друге стране, на другом делу испошћене и у шкрипац сатеране живе људске масе.

Могу да замислим усхићење оних којима победници крпљењем олакшају терет кризе и очај оних других којима ће победници отфикарити пету или табан.

Нема предизборних кампања без једне дозе демагогије.

Скупоцени плакати који су с престанком фебруарских мразева осванули на плеху трафо-кутија, уз стабла дрвећа и по зидовима открили су и драстичне примере демагошке вулгарности. Једним се плакатима жигоше актуелна власт као господска и отмена, а смем да се кладим да ни замахивачи жигом нису офуцано одевени. Кад сам једном, деведесетих година прошао поред неког тадашњег политичара, са његовог иберциберског громбија ме је запахнуо талас џентлменски новог новцијатог текстила. Драги и мили текстили. Упркос кризи нико не нуди аскезу и Мао Цедунгове милитарне блузе.

Кампања уочи ових избора лишена је пролетерско-калуђерског популизма. Као да у ваздуху с пролећем и првим честицама полена лебде кликтави повици: „Ми смо бољи!” „Ми то (политичку работу) боље умемо!” „Ми смо европскији” (штагод то значило). Као да не чујем и не препознајем политичке програме и звона ни утопијског социјализма, ни либералног капитализма. „Изми” се избегавају као нека болест духа.

Можда је то и боље! Јер програми с којима је решавана криза из година кад сам се ја родио (1933), били су пут у апокалипсу Другог светског рата. Немачка се опила сном о владавини светом, Јапан је напао Кину, искрцао се у Шангају, а Кина одговорила револуцијом, Рузвелт је увео „њу дил” хибридну мешавину американизма и социјалистичког државног интервенционизма, градећи хидроцентрале, као и Стаљин на Дњепру... Резултанта тих програма била је монструозни рат. Нису могли да стану на малу Земљину куглу.

Мени драг бањалучки мислилац др Ненад Сузић у својој управо изашлој, „Футурологији” каже: „Будућност долази без позива!”

Тако незвана, прикрадајући нам се без стварних програма – резултираће можда нечим добрим, а можда и неочекиваним шоковима.