Хиљаде ваљевских разлога

Ваљево – Колико-толико Ваљевци су се разљутили. На њихова бројна инсистирања и захтеве Влада Србије уврстила је и Ваљево у групу општина које ће одмах по усвајању новог закона о територијалној организацији добити статус града. Заправо, биће поново озваничено нешто што је овај град стекао још пре сто година.

У међувремену, док нису стигле добре вести, Ваљевци су бурно реаговали не схватајући ко жели да остане у паланачким оквирима, иако се на свега тридесетак километара удаљености граниче с београдским општинама Лазаревцем и Обреновцем. Као аргументе да нису варош, а још мање, "ушорено" село наводили су и податак да општина има око 100.000 становника, а сам град близу 70.000. Међутим, пре демографских "адута" могли су се чути и бројни други који су оправдавали захтеве за добијање статуса града: од оних да на његовом простору функционише чак 12 радио-станица и пет телевизијских кућа до оних да Ваљево има десетак средњих и једну вишу школу, као и четири факултета београдског и новосадског универзитета...

Прво од преко хиљаду отворених писама из Народног музеја у Ваљеву, које је срочио његов директор Владимир Кривошејев, упућено је на адресе свих министара у Влади Србије. У њему је наведено 20 од укупно 20.000 разлога због којих Ваљево, као урбано насеље које континуирано постоји више од шест векова, треба да буде град.

Као један од кључних разлога истакнут је и онај да се у ваљевској нахији 1803. зачела идеја која је 1804. резултирала почетком српске револуције кроз коју је рођена модерна српска држава. У писму се даље наводи да је у овој вароши скоро пре 160 година постојао хотел, пре 150 модерни ортогонални урбанистички план, да је Ваљево пре 130 година имало Гимназију, апотеку, банку и прву спортску дружину, односно да је пре више од сто година био први град у Србији, после Београда, који је добио електрично улично осветљење.

Међу 20 разлога из Народног музеја наведена су и имена славних Ваљеваца од Ненадовића, Милована Глишића, Десанке Максимовић, Владике Николаја до Љубе Поповића, Матије Бећковића, Воје Брајовића, Радована Белог Марковића и других, који су заорали дубок траг у српској култури, политици и јавном животу...

Без статуса града, могло се чути минулих дана, Ваљеву и његовим грађанима било би ускраћено планирање стратешких циљева о будућем развоју – пре свега економском и привредном. А то би битно могло да утиче на расположење иностраних инвеститора који у последњих неколико година исказују све већи интерес за улагања у овај крај. Напросто, да би Ваљево остало на "слепом" колосеку, иако кроз њега пролази барска пруга, а истовремено се најављује повезивање преко Лознице, Зворника и Тузле са такозваном јужном трансверзалом бивших југословенских железница...

Бројним реаговањима институција, грађана и медија придружило се и Општинско привремено веће, као и председник општине др Јован Томић, који захтева од Владе Србије да не изоставља Ваљево из групе српских градова, јер ће тиме починити велику и неопростиву грешку. На крају, аргументи су надјачали "притиске" и Ваљево се нашло тамо где му је и место. У колони градова који ће чинити свеколику арматуру српске државе и њеног простора.