Лепи снови, али сан није безбрижан

Расположење у Црвеној звезди после прве утакмице с Партизаном у полуфиналу Купа Србије (2:0) може да се упореди с овим сунчаним данима после хладне зиме. „Црвено-бели” су велике наде полагали у окршај с комшијама, али су и стрепели од њега.

Њихов „вечити ривал” се последњих година преобратио у „несавладивог ривала”. Још један неуспех би не само било тешко да се свари, него би довео у питање и шта се то стручни штаб и играчи радили зимус.

Зато овакав исход не само што изазива врело радости код „звездаша”, него им допушта и да машти пусте на вољу. После овога она четири надокнађена бода из јесењег заостатка за Партизаном распламсавају наду да и ових преосталих шест могу да се достигну.

Навијачи могу да живе у свету снова, али не и клуб. До 11. априла, разуме се, и они могу да сањају лепе снове, међутим, тај сан није безбрижан. До реванша на Партизановом стадиону много шта може да се промени, ипак, једно ће сигурно да остане: предност од 2:0 јесте велика као брод, али врло брзо и лако може и да потоне!

Тим који јури мањак од два гола разлике нема шта да изгуби, јер је већ у небраном грожђу. Иако пораз с 1:0 наизглед оставља веће наде он не допушта пораженом да се определи: да јуриша или да чека.

Просинечки најбоље зна колико је ова добијена битка важна за Звезду, па је зато и сам рекао после утакмице да га треба пустити да ужива у томе. Али је, такође, и подсетио да је то само „прво полувреме”, а да се „друго” игра 11. априла.

Шта су његови играчи показали против Партизана и шта би, на основу тога, могло да се очекује у реваншу?

Бајковић је неколико пута био беспомоћан, али не својом кривицом, него што га је одбрана оставила на цедилу. На његову срећу противнички играчи нису били прецизни. Остало, што је зависило од њега обавио је на задовољавајући начин. Мало се сплео при крају првог полувремена, па је испустио лопту Бабовићу пред ноге, који је пао после Тошићевог старта, али судија ништа није свирао, па се Звездин голман дочепао лопте.

Микић и Младеновић нису имали много излета на противничку територију, али то није њихова лењост, него несумњиво задатак какав су добили од тренера. Против Партизана мора да се отворе четворе очи у одбрани. Ипак, није да нису ништа учинили у нападу. Другог гола не би било да Микић није дубоко на половини „црно-белих” одузео лопту Марковићу.

Леви бек Тошић на месту штопера и појачање од зимус Максимовић имали су грдне муке с Дијаром. Звезда није примила гол, али је „њихов човек” стварао шансе и себи и другима. Другим речима, намучио их је. Поред тога Максимовић умало да препише неке грешке Партизанових играча – промашио је лопту, па је Миливојевић морао да обори Марковића, због чега је добио други жути картон, али је отклонио опасност од Звездиног гола.

Везни ред „црвено-белих” је био у неуобичајеној улози, јер је не само имао лопту у ногама много мање него што је навикао, него је био и прва линија одбране свог гола. И, што је за похвалу, у томе су и успели. Чак и онај Евандров пас Милуновићу за први гол је почео као одбрамбена акција – одузео је лопту тако врсном дриблеру какав је Партизанов капитен Илић. И с обзиром да је то било пред противничким казненим простором Звездин играч је био толико присебан да се одмах преобратио у „пословођу”, па је припремио шансу из које није толико тешко да се да гол.

Касалица је на неки начин био јунак утакмице иако је на игралишту провео само 35 минута. Али, његов гол је такав да може да послужи као пример како ни из чега може да се реши победник, јер је до т ада Партизан јуришао да изједначи.

Борха се није уписао у стрелце, али је одрадио своје. За разлику од њега Лазовић је и овога пута био блед у „вечитом дербију”. Милуновић није од оних играча који падају у очи, али је као и на неким претходним утакмицама, скренуо на себе пажњу постигавши гол.

Црвена звезда има млад тим и може да напредује. Толико жељена победа може да им да додатни подстрек, али може и да их опије и да остану у месту. Директан пут у ово друго је ако помисле да је двобој с Партизаном у Купу већ решен у њихову корист.

И. Цветковић