Гадно време живимо

На сцени „Љуба Тадић” Југословенског драмског позоришта у Београду приводе се крају пробе представе „Сумњиво лице” Бранислава Нушића, у режији искусног Јагоша Марковића,комада о корумпираној и неспособној власти написаног 1887. године. Премијера је заказана за понедељак, 9. април.

Небојша Глоговац тумачи лик Јеротија, а у екипи су и Драган Мићановић, Јелисавета Сека Саблић, Лана Караклајић, Радован Вујовић, Бојан Димитријевић, Небојша Миловановић, Власта Велисављевић, Александар Радојчић, Јанош Тот и Божидар Зубер.

У ишчекивању смо премијерног извођења Нушићевог „Сумњивог лица”. Зашто се и данас свака поставка овог дела жељно ишчекује?

Главно обележје власти јесте да је корумпирана, али не само код нас већ и шире. „Сумњиво лице” није само прича о корумпираној власти, већ и о власти која воли власт ради себе, а не зарад тога да би спровела своје идеје и помогла народу. Битан је тај идеал више класе, како се то каже у комаду, јер Јеротије гања класу, односно виши чин, положај. Тако да је то заправо почетна тема, прва степеница у оквиру бављења политиком. Нушић је то урадио тако да је у време 1887. године када је комад написао, дело било и забрањено, јер се иза смеха крио подсмех упућен ондашњој власти. Тако је комад у то време прочитан. Ми се у нашој поставци „Сумњивог лица” бавимо и коренима: одакле то долази, зашто људи то раде. Покушавамо да досегнемо до апсурдног оквира свега тога.

Глумци се увек радују када играју Нушића. Тумачите Јеротија, среског капетана који изнад свега воли власт и чини све да би напредовао у служби. Којим бојама га бојите?

Врло ми је незгодно да Јеротија коментаришем пре премијере. Више бих волео да то публика види с друге стране сцене. То сам увек више волео од објашњавања самог лика. „Сумњиво лице” не радимо на класичан начин, како је до сада много пута рађено, већ покушавамо да дођемо до те апсурдне ноте, до корена проблема и, како Јагош Марковић воли да каже, до подводних разлога, повода зашто и како то они раде. Разобличавамо целу причу на апсурдан начин, не полази се из класичног брањења лика. Наши јунаци су мало изврнути, развраћени и мислим да можемо да их видимо с њихове унутрашње стране.

Нушић показује прстом на неке наше карактерне особине. Шта се у нашем менталитету не мења да комад „Сумњиво лице” одолева времену?

Одолева времену та читава жеља за влашћу, положајем, идеалом моћи. Ето, то не јењава не само у нашем народу, већ и на ширем простору. Али ми се овде, ипак, бавимо нашим локалним одредницама и мислим да ћемо наићи на добар пријем код публике.

Ово је, чини се, први пут да радите комедију у матичном ЈДП-у. Колико нам је комедија данас потребна, с обзиром НА ТО да је смех лековит?

Јако сам срећан што радимо „Сумњиво лице”. Посебно у овом позоришту које се у последње време углавном бавило естетиком која у себи нема живота. И мислим да је био прави тренутак и крајње време да покушамо да оживимо и ону другу, смешну маску позоришта. Односно, да путем комедије кажемо неке ствари које исто тако могу бити тешке и озбиљне као и када се говоре кроз трагедију. Недостајао нам је тај начин глуме: да кроз смех додирнемо те сегменте живота. Велика ми је радост и с посебним емоцијама сам пристао да радим Јеротија. И мислим да је то добро и за ЈДП, његову репертоарску политику, али и за мене као глумца. Нушићев Јеротије ми је у овом позоришту прва комична улога, ако изумемо представу „Како вам драго” која је кратко била на репертоару.

ЈДП је недавно добило нову директорку Тамару Вучковић. Како гледате на нову позоришну поетику ове куће?

Врло, врло подржавам своју колегиницу Тамару Вучковић. Њени први кораци охрабрују, јер је у ЈДП-у дошло до учмале, помало досадне лажно елитистичке или лажно естетизоване атмосфере, која као нешто диже ово позориште на пиједестал који је потпуно непотребан, досадан незанимљив, неатрактиван. Очекујем ведрију, лепшу атмосферу у свом позоришту.

Ставили смо каријеру испред срца, новац испред љубави. Какво то време живимо?

Гадно време живимо! Време без идеја. Ни у музици, ни у филму, ни у сликарству, колико могу да приметим, нема нових праваца и нових начина да се људима кажу одређене ствари. Да се изразе осећања и оно чиме се уметност уопште бави. Углавном смо сведоци рециклаже, повратка на старо. Све то говори о извесном мањку идеја. До тога да смо истрошили јако много својих размишљања. У суштини, мислим да је ђаво однео шалу, како се то у народу каже. Све је постало само себи сврха. Међуљудски односи су изгубили топлину. Наше приватне тежње су изгубиле херојске, часне, љубавне мотиве. Духовност је изгубила вредност, тежину и сада плаћамо цену због тога.

Дошли смо до ивице. То се види и по економији, и по томе колико је народ сиромашан, колико је све скупо, колико се тешко живи. Не само овде. Видели смо како је горео Лондон, немири су у Грчкој, у Њујорку, на Волстриту. На све стране је јако много незадовољних и све чешће се чује у медијима да нам предстоје социјални немири, односно да ће та социјална правда морати да дође на своје и да ће 98 одсто људи који не држе новац, ипак скочити на оних два одсто и тражити свој део колача. Мислим да неки људи заиста немају меру, траже и узимају превише, док други немају ништа. А то не може дуго да траје.

Та неравнотежа мора да се врати на равнотежу. Потребно је схватити да су политичари ту да служе нама, а не ми њима, да не треба да се понашамо као овце и као стадо које иде за неким лажним и углавном слепим вођама, слепим од самих себе и своје амбиције, него да наша оријентација буде наш обичан бољи живот.

Како видите Србију уочи нових избора?

Цела та прича ми је ужасно досадна и позната. Све је то мање-више исто. Нема ту неких занимљивих дешавања. Све је врло, врло прозаично и одавно проваљено. Личи на све претходне године.

Тврдите да је код нас статус звезда и припадника џет сета измишљена и исфабрикована категорија. Да ли данас постоје звезде?

Ти који се називају звездама то уопште нису. Односно, нису оно што би требало да буду. Звезда је нешто што је лепо, велико, сјајно и што некоме служи као узор. Што делује као конгломерат добрих особина које би неки људи волели да имају у себи, а звезда би требала да буде узор по многим моралним и естетским категоријама. Тога је јако мало. Постоје неки људи који завређују то да буду, али услови које живимо и који нам се нуде, кренувши од економије, посла, могућности зараде, не дају довољно услова да би постојале звезде.

Духовност нестаје, чини се, пред налетом малограђанштине. Неке нове вредности избијају на површину. Може ли се данас живети без седатива?

Доста тешко, вероватно. Не користим их, али знам да гомила народа у томе види спас. Они су једини начин да издржиш сву ту фрку и трку која се дешава око тебе, а да немаш адекватан одговор. Узимање седатива за многе је једини начин и најбрже средство да покушају да отупе своја чула и сведу се на нормално дисање. Потпуно разумем такву потребу, али она неће решити узрок проблема.

Велики сте навијач Звезде. Какви су утисци са прошлонедељног дербија Црвена звезда – Партизан?

Нажалост, гледао сам само фрагменте, јер имао сам и ја свој дерби с публиком, играли смо представу „Метаморфозе”. Драго ми је да смо најзад победили. Да је победила идеја Роберта Просинечког о ангажовању младе екипе која ће се борити да игра добар фудбал, а не само да се гледа да се што боље и што пре прода. Да је идеја добила на значају и да даје резултате, показује и 40.000 људи на две-три последње утакмице. То је лепо. И то ме радује.

Мислим да је питање зашто сте одбили да играте у филму Анџелине Џоли „У земљи крви и меда” потрошено. Ипак, да ли сте гледали филм?

Нисам још стигао, али гледаћу га сигурно.

У последње време волите да кувате. Шта бисте предложили за недељни ручак?

Ух, немам предлог. Једноставно је можда непристојно предложити оно што ја правим. Припремам јела од квалитетног меса: бифтек, јагњећи бут... Не знам колико људи у Србији има прилику да купи такве намирнице за ручак.