Кад се терориста заљуби

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Кад сам у фебруару прошле године са неколицином колега страних дописника посетио Гвантанамо беј, чувену америчку војну базу на Куби, присуствовао сам, између осталог и суђењу једном од тада 170 тамо заточених терориста.

У зграду суднице ушли смо тек после свестраног претреса, а само рочиште пратили смо из стаклом преграђене посебне просторије. Па ипак, могли смо да осмотримо оптуженог, који је мени, који сам у каријери често одлазио у Пакистан и Авганистан, више личио на неког пиљара из Кабула или Пешавара него на окорелог џихадисту.

Да персонализован исламски радикализам не мора да одговара стереотипу неустрашивих муџехида, „светих радника”, потврдио је и Кен Бален, бивши федерални тужилац САД, на промоцији своје књиге пред пуном салом необичне вашингтонске институције, Музеја шпијунаже.

Књига, с обзиром на тему, има изненађујући наслов: „Заљубљени терористи”. Допуњава је поднаслов: „Стварни животи исламских радикала”.

На крају своје тужилачке каријере и после вишегодишњег ангажмана као специјалног саветника у Конгресу, Бален је 2004. основао невладину организацију „Сутрашњица без терора”, са мисијом да, утврђујући зашто људи подржавају екстремизам, помогне да се формулишу политике које би се тероризму делотворно супротставиле на глобалном нивоу.

После петогодишњег бављења овом темом, током којег је много пута боравио на Блиском истоку, а пре свега у Саудијској Арабији, затим Авганистану и Пакистану, успео је да интервјуише око стотину исламских радикала, разговарајући са њима о томе шта их је водило према џихаду.

У књизи профилише њих шесторо, шест „терориста покајника”, износи њихове породичне историје, шта их је  радикализовало и, што је још важније, зашто су ту ствар напустили.

Зашто су међутим пристали да му се повере, њему, Американцу, а уз то и Јеврејину?

„Можда је део одговора моје вишедеценијско искуство саслушавања криминалаца и џихадиста, али објашњење је и у причама садашњих и бивших екстремиста: они су имали своје разлоге и потребу да оправдају своје животе, да се ослободе својих унутрашњих демона. Уз то, пошто су убеђени у исправност својих поступака, вера им налаже да то поделе са другима”, објаснио је Кен Бален. „Није несвакидашње то што су ти терористи разговарали са мном, али оно што су ми испричали јесте.”

„У стварном свету криминалаца и терориста, чак и привремени људски контакт, са разумевањем њихове ситуације, али без пресуђивања, има много више шанси да обезбеди признање него тортура”, допуњава са очигледном алузијом на праксу у Гвантанаму и ирачком затвору Абу Граиб.

Каже да су разговори са њима понекад трајали и по осам сати. Вођени су углавном у једном специјалном затвору у Саудијској Арабији који је и својеврсни рехабилитациони центар и у пограничном подручју Пакистана, по потреби уз помоћ преводиоца, Саудијаца или Пакистанаца (по правилу школованих у Америци).

На питање шта мотивише екстремисте, Бален каже да „нема једног утабаног пута ка радикализацији, нема једне приче која је заједничка свим џихадистима или свим муслиманима”.

То уверљиво потврђују јунаци његове књиге, у којој читалац најпре упознаје Ахмеда сл Шајеу, бомбаша самоубицу Ал Каиде, који је на невероватан начин 2004. преживео експлозију камиона цистерне са бутан-гасом коју је довезао у једну четврт Багдада док је тамо боравио тадашњи амерички секретар за одбрану Доналд Рамсфелд.

Ахмед је џихадиста постао због својих компликованих односа са оцем који га је малтретирао. Као једини начин да изађе из тог конфликта, а да не погази обичаје и традицију који су му налагали беспоговорну послушност, видео је приступање џихаду: ако се буде борио против Американаца и ако у тој борби погине, то ће за породицу бити част, а њега ће Бог послати у рај.

Имао је само 19 година када је приступио је Ал Каиди, која га најпре шаље у Сирију са још 19 њему сличних, а потом у Ирак. Очекивао је да ће тамо бити обучаван за борбу, али уместо тога од њих је свакодневно тражено да се пријаве за неку самоубилачку мисију.

„Нисам имао ништа против да погинем, али хтео сам пре тога да се борим”, испричао је он Балену.

Пошто није било добровољаца за живе бомбе, једног дана му је речено да са двојицом искусних бораца иде на специјални задатак у Багдад, да у одређени део града одвезу цистерну. Око километар пре добро утврђене контролне рампе, та двојица су искочила из камиона, рекавши му да само вози право и да ће га сачекати тамо.

Кад се приближио рампи, експлозив у цистерни је даљински активиран. Погинуло је осам људи.

Абдул је, готово спржен, ипак је давао знаке живота, па је превезен у америчку војну болницу, где су лекари успели да га спасу тек после 30 операција. Кад се пробудио из коме, био је престрашен од помисли како ће га мучити, али уместо тога о њему брине једна америчка болничарка, прва жена коју упознаје изван своје фамилије.

То искуство га је преобратило. Кену Балену је, као тежак инвалид, деформисаног лица, са патрљцима од руку, рекао да је схватио да га је Ал Каида искористила. „Нема џихада, ми смо само инструменти смрти.”

Остао је посвећени муслиман, али Американце више не доживљава као непријатеље. „Бог ме је спасао са сврхом”, рекао је Балену.

Главна инспирацију за наслов књиге је прича Абдуле, „Аби” Гиланија, прича коју је Бален насловио са „Џихадистички Ромео и Јулија”.

Аби, такође Саудијац, као тинејџер се заљубио у лепу Меријем, а и она у њега. Годинама су се тајно састајали, али када је дошло време за њену удају, њени су као мираз тражили 20.000 долара. Абијеви су могли да сакупе само око 8.000, па од брака није било ништа. Удали су је, по тамошњим обичајима, за рођака, који је био много старији од ње.

Аби је једини начин да се сједини са својом драгом видео у приступању џихаду. „Био је заиста уверен да ако умре за Бога, да ће му у рају бити могуће оно што је у овом животу немогуће – да се ожени са Мери”, каже Бален.

И Абу је требало да погине као бомбаш самоубица у Ираку, али је на крају завршио у поменутом специјалном саудијском  затвору. Иронијом судбине, у то време Меријем бежи од свог мужа и такође се придружује џихаду у Ираку…

У преостале четири приче Бален износи сличне судбине, у којима се преплићу љубав и мржња. А на крају сусрета с читаоцима закључује: „Све исповести су ми помогле да схватим да америчка политика, наши ратови у Авганистану и Ираку, имају, наравно, велику улогу у распиривању исламског радикализма, али и да још већа сила која их подстиче долази из њихових друштава.”