Антифашизам у разним верзијама

Поводом полемике око рехабилитације и обнове судског поступка генералу Дражи Михаиловићу поједини историчари процењују да је реч о наставку процеса прераде прошлости у хаотичној идејној транзицији у Србији у којој антифашистичка култура сећања доминира нашим друштвом.

Тако, Тодор Куљић, професор Филозофског факултета, констатује да се у Србији антиантифашизам исказује у разним верзијама: "патриотски" интелектуалци сврставају Милана Недића у сто најзначајнијих Срба, четници се у уџбеницима проглашавају антифашистима и у парламенту стичу борачка права, 20. октобар 1944. третира се као окупација а не као ослобођење, бришу се антифашистичке одреднице из назива улица. Навођењем произвољних бројева жртава комунистичког насиља нова историја социјализма пише се џепним рачунаром. Већ тиме је нова култура сећања отворила врата за рехабилитовање разних квислинга, каже овај социолог.

Он истиче да антиантифашизам релативизује злочине фашиста, рехабилитује квислинге и изнова вреднује жртве и џелате. Ипак, треба дати право и онима који упозоравају да се критика антифашизма јавља и као реакција на превише идеологизовану функцију антифашизма у социјализму и на белине социјалистичке историографије.

"У комунистичкој култури сећања на фашизам и ратни период између 1941. и 1945. вешто су сажета у нарацију о седам офанзива. Ову декретирану слику историје нагло је крајем 20. века заменила још изразитија искључивост: негирање антифашизма, при чему се и оно што је било рационално, прогресивно, европско, просветитељско одбацује као тоталитарно. Скоро да више није необично то што измењеној култури сећања основни тон дају дојучерашњи комунисти, а нови антиантифашисти", каже Куљић.

"Од пре неку годину у службеним српским календарима празника нема Дана победе над фашизмом нити Дана устанка, за разлику, рецимо, од Црне Горе где сви ти празници и даље постоје. На европске свечаности поводом 60 година победе над фашизмом, а нешто пре тога и на обележавање савезничког искрцавања у Нормандији, наша влада није званично послала делегацију ветерана, а они који су отишли урадили су то како су знали и умели. Поводом Дана победе, Русија је прошле године одликовала српске борце, а то није учинила њихова држава. Одржана је само свечана академија на којој је покушано да се некако помире четници и партизани", коментарише Куљић.

Истини за вољу, свуда се антифашизам национализује, релативизује, декомунизује и децентрализује. Македонци и Албанци чисте антифашизам од комуниста, просрпски део Црне Горе је за помирење партизана и четника, Србија и Хрватска су легализовале некомунистички четнички и домобрански антифашизам. Антифашизам се неретко припросто национализује – тако се комунистима приписује да су национални издајници, а за равногорце тврди да су бранили западну демократију у Југославији.

Чак и Албанци у свом прилагођавању Европској унији декомунизују антифашизам. На сличан начин је Србима у БиХ данас потребан исконструисани четнички антифашизам у историјском утемељењу ентитетског суверенитета. Из истих разлога Хрвати католицизују Блајбург као "крижни пут из чијих жртава се напаја нова Хрватска". Прихватањем антифашизма као општег "цивилизацијског опредељења" и његовим повезивањем с домовинским ратом на посебан начин се замагљује његова антишовинистичка компонента. Најмање би из поменутог требало закључити о коначном тријумфу потиснуте истините прошлости. На делу је заправо више тривијално и провидно саображавање антифашизма данашњици и будућности националне државе, сматра Куљић.

У хрватској географији сећања игнорисан је Јасеновац, а Блајбург устоличен као главно службено жртвено место хрватске државе. Након 2001. примећује се тактичко померање и нешто другачије инструментализовање антифашизма. Под притиском убрзане потребе за саображавањем са Европом, нови слоган хрватске државе је: "Антифашизам да, комунизам не". Ове речи изговорио је Санадер у Јасеновцу марта 2004, а Месић је још изричитије нагласио антифашизам као темељ хрватске државности. Антифашизам је национализован и очишћен од Срба и левице. Вероватно није необично што се у том склопу Павелићевим кћеркама 2006. враћају станови.

Постоје и мишљења да је Други светски рат још догађај који припада такозваном врућем сећању и да ће се, тек када сећање постане хладно, моћи доспети до некакве сагласности у погледу тога шта се одиста дешавало, истиче овај социолог.