Комешања у украјинској власти

Специјално за „Политику“

Кијев – За разлику од чврсте вертикале власти у Русији, где је влада упркос уличним предизборним протестима очувала завидно кадровско јединство, у суседној Украјини комешања у владајућој гарнитури не прекидају се ни на минут.

Власт председника Виктора Јануковича маневрише, омогућaвајући час једној час другој интересној групи да јача на рачун друге.

Последњих месеци је у том смислу видљив раст утицаја старијег председниковог сина – Александра Јануковича. Резултат: Национална банка, Министарство финансија, Пореска служба и Министарство унутрашњих послова налазе се под контролом људи из најужег окружења Јануковича млађег.

Породица напредује – говоре украјински стручњаци, али експанзија би могла да се покаже тек као заштитна реакција, противпотез на све озбиљније притиске олигарха Дмитрија Фирташа.

„Гасни кардинал”, који се донедавно држао у сенци а за кога се везује мафијашко деловање компаније „Росукренерго” – енергетског посредника између Кијева и Москве – такође претендује на лавовски део контроле у украјинској влади.

Његовим партнерима-протежеима сматрају се министар енергетике, шеф председничке администрације, шеф дипломатије и бивши шеф Службе државне безбедности и први заменик председника владе.

Пошто на самиту Украјина–ЕУ 19. децембра 2011. није потписан договор о асоцијацији и зони слободне трговине са Унијом, Кијев сада не жури ни са потезима у сусрет Русији. Омиљена „многовекторска” политика председника Леонида Кучме, која је у епохи деведесетих давала резултате, више – не функционише.

И заиста, границе политике су исцрпљене – „и нашима и вашима”. Украјина, једнако као и Србија, мора да одлучи где је – на истоку или на западу, са Москвом или са Вашингтоном.

Економски односи између Србије и Русије, у квалитативном смислу, постали су модел и за Јануковича, који страхује од прикључења једнако и Царинској и Европској унији. А све у страху од могућег губитка суверенитета и услед неспремности на поделу управљања над украјинским системом транспорта гаса, који убрзано губи привлачност увођењем у функцију „Северног” и „Јужног тока”.

Интересантно је питање: зашто би спремност на поделу суверенитета са Бриселом имала смисла, а са Москвом не?

У том светлу трагична фигура Јулије Тимошенко поново је, противно вољи бивше премијерке, постала фактор приближавања Украјине и Русије. Током деведесетих, док је била на челу Уједињених енергетских система Украјине, Тимошенкова је активно, не без личног интереса, интегрисала енергетику две државе, као тадашња председница владе 2010. потписала је договор којим се утврђује висока цена гаса за Украјину, рачунајући да ће следеће године победити на председничким изборима и онда тај договор поново размотрити.

Али, изборе је добио Јанукович, Тимошенкова се нашла иза решетака, што је дало повода Европи да захлади односе са Кијевом и у погледу евроинтеграција. Поједини стручњаци, не позивајући се ни на шта конкретно, ипак Тимошенкову називају следећим председником Украјине.

Да ли ће она руско Косово – Кијев, као мајку руских градова – повратити под историјско окриље, показаће време.

Олег Бондаренко, политиколог