Регионална сарадња – путоказ ка Бриселу

Добросуседскеодносе и развијенурегионалнусарадњуземаља-претендената на чланство институције ЕУ су још деведесетих година одредиле каопретпоставку за придруживање тој европској заједници. Најпре, зато штосе тиме осигуравају мир и стабилност у региону и потврђује да су земље-претендентиусвојиле и поштују вредности на којима почива унија. То је, касније, на загребачком и солунском самиту,потврђено и за државезападног Балкана појединачним билатералним споразумима о стабилизацији и придруживању.

Као резултат локалних али и иницијатива ЕУ,земље западног Балкана су прошле кроз више фаза развоја и облика организовања регионалне сарадње, коначно институционализоване у Савету за регионалну сарадњу.

У складу саопредељењем за изградњу европског друштва и прикључење ЕУ, Србија је нормализовала односе са свим бившим југословенским републикама. Уз одређене тешкоће, развија свестрану сарадњу са Црном Гором и Хрватском, бележи позитивнокретањеу односима са Босном и Херцеговином, Македонијом и, уз нека нерешена питања,са Словенијом. Влада и председник, учествовањем на регионалним и билатералнимсастанцима, доприносе изградњи атмосфере поверења и политичке одговорности за судбину и напредовање региона према Европској унији.

Са већином других суседа,а посебно са Румунијом, Мађарском и Бугарском, односи су пријатељски. Реч је о земљама које су се учланиле у ЕУ, али и НАТО.

Нарочито је важно да, поред њихових позитивних искустава у вези са прикључењем ЕУ, избегнемо грешке због којих их унијакажњава а свако новопроширење, па и наше,условљава додатним, још сложенијим захтевима.

Србија активно учествује и пружа значајан допринос трансформацији региона у подручје стабилног мира, сарадње и напретка на путу евроинтеграција. Оптерећење представља, према схватању већине чланица ЕУ, нерешен проблем створен непризнавањем независности Косова, али и застој у изградњи правне државе, реформиправосуђа, борби против корупције и организованог криминала...

И други суседиимају својаограничења због којих њихово кретање ка Европи не иде жељенимтемпом. Отуда, премаоцени Брисела, јединствена потреба да се кроз регионалну сарадњу иразмену искустава упримени европских стандарда, оспособљавају за чланство у ЕУ. Уз Словенију,која је то наговестила раније,и Хрватска је своје претприступно искуство ставила на располагање свим земљама региона.

Шта је нама, у светлу изнетог, чинити – зависи од реалнепроцене досадашњег ангажовања у билатералним односима са суседима и на регионалном плану, као и одутврђене стратегије и обавеза које проистичу из статуса кандидата за чланство у ЕУ.

Неопходни су, пре свега, поштовање и доследнаприменасвих споразума и јавних изјава званичника, али и њихово усаглашено деловање,уз смањено наступање,,слободних стрелаца”који из уских партијских (и идеолошких?) интереса непримереним изјавама наносе штету интересимаземље. Очигледно треба смирити страсти и ,,вишак патриотизма”израженог у нетрпељивости или потцењивању других.

Нове споразумесвакакоби требалоусаглашавати с европским прописимаи реалношћу јер иначе неће бити ни спроводиви ни поштовани. Сарадњу треба развијатиса позиција равноправности а не на основу(нереалних) лидерских амбицијау региону. Проблемеиз прошлости требало би решавати споразумно, уздоследно поштовање људских и мањинских права (без патернализма и мешања у унутрашње ствари других). Остаје и потреба зазаједничкимнаступомкомпатибилних привреда па, зашто да не, и дипломатија, према партнерима ван региона, као и узајамна подршка иницијативама и кандидатурама на међународном плану и поштена међусобнапомоћ у уклањању тешкоћа и препрека на заједничком путу ка ЕУ.

*Члан Форума за међународне односе