Regionalna saradnja – putokaz ka Briselu

Dobrosusedskeodnose i razvijenuregionalnusaradnjuzemalja-pretendenata na članstvo institucije EU su još devedesetih godina odredile kaopretpostavku za pridruživanje toj evropskoj zajednici. Najpre, zato štose time osiguravaju mir i stabilnost u regionu i potvrđuje da su zemlje-pretendentiusvojile i poštuju vrednosti na kojima počiva unija. To je, kasnije, na zagrebačkom i solunskom samitu,potvrđeno i za državezapadnog Balkana pojedinačnim bilateralnim sporazumima o stabilizaciji i pridruživanju.

Kao rezultat lokalnih ali i inicijativa EU,zemlje zapadnog Balkana su prošle kroz više faza razvoja i oblika organizovanja regionalne saradnje, konačno institucionalizovane u Savetu za regionalnu saradnju.

U skladu saopredeljenjem za izgradnju evropskog društva i priključenje EU, Srbija je normalizovala odnose sa svim bivšim jugoslovenskim republikama. Uz određene teškoće, razvija svestranu saradnju sa Crnom Gorom i Hrvatskom, beleži pozitivnokretanjeu odnosima sa Bosnom i Hercegovinom, Makedonijom i, uz neka nerešena pitanja,sa Slovenijom. Vlada i predsednik, učestvovanjem na regionalnim i bilateralnimsastancima, doprinose izgradnji atmosfere poverenja i političke odgovornosti za sudbinu i napredovanje regiona prema Evropskoj uniji.

Sa većinom drugih suseda,a posebno sa Rumunijom, Mađarskom i Bugarskom, odnosi su prijateljski. Reč je o zemljama koje su se učlanile u EU, ali i NATO.

Naročito je važno da, pored njihovih pozitivnih iskustava u vezi sa priključenjem EU, izbegnemo greške zbog kojih ih unijakažnjava a svako novoproširenje, pa i naše,uslovljava dodatnim, još složenijim zahtevima.

Srbija aktivno učestvuje i pruža značajan doprinos transformaciji regiona u područje stabilnog mira, saradnje i napretka na putu evrointegracija. Opterećenje predstavlja, prema shvatanju većine članica EU, nerešen problem stvoren nepriznavanjem nezavisnosti Kosova, ali i zastoj u izgradnji pravne države, reformipravosuđa, borbi protiv korupcije i organizovanog kriminala...

I drugi susediimaju svojaograničenja zbog kojih njihovo kretanje ka Evropi ne ide željenimtempom. Otuda, premaoceni Brisela, jedinstvena potreba da se kroz regionalnu saradnju irazmenu iskustava uprimeni evropskih standarda, osposobljavaju za članstvo u EU. Uz Sloveniju,koja je to nagovestila ranije,i Hrvatska je svoje pretpristupno iskustvo stavila na raspolaganje svim zemljama regiona.

Šta je nama, u svetlu iznetog, činiti – zavisi od realneprocene dosadašnjeg angažovanja u bilateralnim odnosima sa susedima i na regionalnom planu, kao i odutvrđene strategije i obaveza koje proističu iz statusa kandidata za članstvo u EU.

Neophodni su, pre svega, poštovanje i doslednaprimenasvih sporazuma i javnih izjava zvaničnika, ali i njihovo usaglašeno delovanje,uz smanjeno nastupanje,,slobodnih strelaca”koji iz uskih partijskih (i ideoloških?) interesa neprimerenim izjavama nanose štetu interesimazemlje. Očigledno treba smiriti strasti i ,,višak patriotizma”izraženog u netrpeljivosti ili potcenjivanju drugih.

Nove sporazumesvakakobi trebalousaglašavati s evropskim propisimai realnošću jer inače neće biti ni sprovodivi ni poštovani. Saradnju treba razvijatisa pozicija ravnopravnosti a ne na osnovu(nerealnih) liderskih ambicijau regionu. Problemeiz prošlosti trebalo bi rešavati sporazumno, uzdosledno poštovanje ljudskih i manjinskih prava (bez paternalizma i mešanja u unutrašnje stvari drugih). Ostaje i potreba zazajedničkimnastupomkompatibilnih privreda pa, zašto da ne, i diplomatija, prema partnerima van regiona, kao i uzajamna podrška inicijativama i kandidaturama na međunarodnom planu i poštena međusobnapomoć u uklanjanju teškoća i prepreka na zajedničkom putu ka EU.

*Član Foruma za međunarodne odnose