Обнова српских кућа у Хрватској

Никола Перенчевић, избеглица из Клобучака код Сиска, сада држављанин Србије са пребивалиштем у Баваништу код Ковина, недавно је добио коверат из Сиска, који му је као дипломатску пошту уручила српска полиција. А у коверту чак четири пресуде.

Општински суд у Сиску, по тужби Републике Хрватске,налаже туженом, поменутом Перенчевићу, да тужитељици на име накнаде штете плати износ од 324.272 куне (око 43.000 евра),са затезним каматама и трошковима парничног поступка у износу од 1.350 евра.

Перенчевићу је тужитељица (држава Хрватска) обновила његову у рату оштећену кућу у Клобучаку, за њега и његових пет чланова породице. Тужени је са тужитељицом претходно склопио уговор о обнови којим се обавезао да ће се уселити у кућу и у истој пребивати најмање десет година. Међутим, туженик је кућу продао пре истека рока од десет година, сматрајући да му је тужитељица кућу обновила као компензацију за његова материјална добра, која је годинама тешко стицао, а онда су иста уништена у рату намерно – минирањем (1991).

Суд није имао разумевања за тужеников став и наложио му је да државу обештети за онолики износ колика је цена коштања обновљеног објекта. Перенчевић је уложио жалбу у којој је навео да је за минирање његове куће одговорна тужитељица; да се због разлога несигурности није вратио у РХ; да, иако је био радник Железаре Сисак, није добио никакву пензију; а пошто се не може ни запослити, био је присиљен да прода обновљену кућу у родном селу да би преживeо у Србији.

Жупанијски суд у Сиску, као другостепени, одбио је жалбу туженика као неосновану и потврдио првостепену пресуду.

Успут речено, Перенчевић је обновљену кућу у Клобучаку продао за упола мању цену од цене коштања.

Оваквих и сличних пресуда хрватски судови су већ донели сијасет.

Брачном пару Јови и Милици Жигић, из Пакраца, који су своју кућу напустили још 1991, па преко Србије 1994. иселили у Аустралију где и данас живе, обновљена је кућа. Пошто се нису вратили у року од 30 дана, држава их је тужила ради исплате, а општински суд у Дарувару пресудио да су дужни држави Хрватској око 32.700 евра, уз камату и трошак парничног поступка од око хиљаду евра.

У уговору о обнови куће Стеве Лазића из Пакраца наведено је да се кућа може продати и пре истека рока од десет година, али уз сагласност надлежног министарства. Лазић је тако и поступио и надлежном министарству поднео захтев за продају обновљене куће, образложивши да је стар и болестан и да мора живети с ћерком и њеном породицом у Србији, а да би, ако добије сагласност, од добијеног новца себи и својој породици решио стамбени проблем. Уследио је допис надлежне службе из Дарувара да у року од 30 дана врати средства (око 47.000 евра)!

И Ранко Црнобрња из Старе Криваје код Ђуловца добио је око 13.300 евра за поправку у рату оштећене куће, али он је паре уложио у обнову куће његове покојне сестре која им је била погоднија за живот. Суд је, међутим, пресудио да је Црнобрња дужан да исплати држави сав новац, плус затезну камату...

Вратимо се поново Николи Перенчевићу који је, уз пресуду за враћање средстава Републици Хрватској, добио и кривичну пресуду – шест месеци затвора. И то, због кривичног дела преваре – јер је у захтеву за обнову куће у Клобучаку навео да ће се заједно са члановима своје породице вратити и најмање десет година пребивати у обновљеном објекту, иако ни он ни чланови његове породице нису имали стварну намеру повратка, већ је објекат супротно преузетим уговорним обавезама продао.

Перенчевића и све остале интересује како ће Хрватска од њих наплатити ове трошкове. Према досадашњој пракси, држава Хрватска тражи да се дужницима, хрватским пензионерима, стави забрана на трећину пензије, а осталима тражи наплату од продаје некретнина (земља и куће) на подручју Хрватске, на јавној дражби. А затворска казна против Перенчевића се извршава по правилима европских конвенција, међудржавних уговора и домаћег законодавства.

Сви који су се обратили „Веритасу” сматрају да им је држава Хрватска била дужна да обнови у рату оштећене куће као компензацију за уништена имања, која су по правилу вишеструко прелазила вредност обновљеног објекта.

На њихову жалост, и на жалост многих других избеглих Срба из Хрватске, с формално-правног становишта хрватски судови су у праву јер се позивају на уговорне обавезе. Што се тиче кривичне одговорности за кривично дело преваре, сматрам да изречене казне за то дело, поред поврата средстава уложених у обнову, немају никаквог разумног оправдања и да је у питању државна одмазда. А све је то заједно, укључујући кривичне, грађанске и извршне поступке, на трагу наставка етничког чишћења, само перфиднијим методама од оних ратних.

*Информационо-документациони центар „Веритас”