Продавци лажних бисера

И предстојећи избори у Србији ће имати филтрацијску улогу с јасном поруком политичарима да се странке морају удруживати, интегрисати, утапати, мерџовати... како год се та операција звала. Уосталом, то најбоље показују избори 2004. и 2008. године. Први пут је за улазак у скупштину претендовало осам листа а ушле су четири (с тим што је коалиција ДОС имала чак 19 партија), а 2008. за улазак у скупштину је конкурисало 19 листа а ушло око 15 (тачан број је немогуће утврдити јер су неке странке и њихови кандидати у међувремену доживели „необјашњиве” трансформације).

Политичку сцену и даље карактерише персонализација, јер се бирачи више опредељују за лидере него за програме. Кампања је више демагошка него програмска, демагогија је социјалног типа, сви обећавају све, али нико не обећава одговорност уколико не испуни обећања. Продавац лажних бисера на крају завршава у затвору, али политичари – продавци лажних обећања, или магле, пролазе боље. Овде, нажалост, нема адекватне санкције за лажна обећања.

Основни проблем већине наших политичара је што не слушају ни сами себе, а камоли маркетиншке и пи-ар стручњаке. Они обично уважавају добијене резултате наручених истраживања, али не и савете како да коригују наступ и евентуално поправе рејтинг. Наши политичари док су на власти, уместо да раде тако да и на следећим изборима заслуже поверење, труде се да освојену шансу искористе како би опослили нешто у своју или корист своје странке. Код нас се власт још увек доживљава као пут до богатства, за разлику од Запада где се преко богатства долази до политичке моћи.

С обзиром на то да на предстојећим изборима све странке рачунају на исте бираче, реално је очекивати жестоке страначке анимозитете и сукобљавања, и то не само на релацији власт–опозиција. Стога и не чуди што је недавно Расим Љајић, претпостављајући да ће се предстојећа изборна кампања „у великој мери водити и међу странкама које сада чине владајућу коалицију”, предложио склапање пакта о међусобном ненападању.

Иако је Бизмарк рекао да се највише лаже пред изборе, за време рата и после лова, ипак, намеће се питање смеју ли политичари, као људи који говоре у име народа,да лажу, и да ли постоји тако узвишен циљ који би им оправдао то средство?

Психолог и политичар Жарко Кораћ сликовито објашњава да „обећања политичара у предизборним кампањама могу да се пореде са дејством алкохола: док си пијан лепо је, а када прође ништа бити неће!” Политичка обећања израз су жеља, а не реалности и политичари се чешће обраћају нашим жељама но што се суочавају са стварношћу.

*Новинар