Prodavci lažnih bisera

I predstojeći izbori u Srbiji će imati filtracijsku ulogu s jasnom porukom političarima da se stranke moraju udruživati, integrisati, utapati, merdžovati... kako god se ta operacija zvala. Uostalom, to najbolje pokazuju izbori 2004. i 2008. godine. Prvi put je za ulazak u skupštinu pretendovalo osam lista a ušle su četiri (s tim što je koalicija DOS imala čak 19 partija), a 2008. za ulazak u skupštinu je konkurisalo 19 lista a ušlo oko 15 (tačan broj je nemoguće utvrditi jer su neke stranke i njihovi kandidati u međuvremenu doživeli „neobjašnjive” transformacije).

Političku scenu i dalje karakteriše personalizacija, jer se birači više opredeljuju za lidere nego za programe. Kampanja je više demagoška nego programska, demagogija je socijalnog tipa, svi obećavaju sve, ali niko ne obećava odgovornost ukoliko ne ispuni obećanja. Prodavac lažnih bisera na kraju završava u zatvoru, ali političari – prodavci lažnih obećanja, ili magle, prolaze bolje. Ovde, nažalost, nema adekvatne sankcije za lažna obećanja.

Osnovni problem većine naših političara je što ne slušaju ni sami sebe, a kamoli marketinške i pi-ar stručnjake. Oni obično uvažavaju dobijene rezultate naručenih istraživanja, ali ne i savete kako da koriguju nastup i eventualno poprave rejting. Naši političari dok su na vlasti, umesto da rade tako da i na sledećim izborima zasluže poverenje, trude se da osvojenu šansu iskoriste kako bi oposlili nešto u svoju ili korist svoje stranke. Kod nas se vlast još uvek doživljava kao put do bogatstva, za razliku od Zapada gde se preko bogatstva dolazi do političke moći.

S obzirom na to da na predstojećim izborima sve stranke računaju na iste birače, realno je očekivati žestoke stranačke animozitete i sukobljavanja, i to ne samo na relaciji vlast–opozicija. Stoga i ne čudi što je nedavno Rasim Ljajić, pretpostavljajući da će se predstojeća izborna kampanja „u velikoj meri voditi i među strankama koje sada čine vladajuću koaliciju”, predložio sklapanje pakta o međusobnom nenapadanju.

Iako je Bizmark rekao da se najviše laže pred izbore, za vreme rata i posle lova, ipak, nameće se pitanje smeju li političari, kao ljudi koji govore u ime naroda,da lažu, i da li postoji tako uzvišen cilj koji bi im opravdao to sredstvo?

Psiholog i političar Žarko Korać slikovito objašnjava da „obećanja političara u predizbornim kampanjama mogu da se porede sa dejstvom alkohola: dok si pijan lepo je, a kada prođe ništa biti neće!” Politička obećanja izraz su želja, a ne realnosti i političari se češće obraćaju našim željama no što se suočavaju sa stvarnošću.

*Novinar