У потрази за неутралном темом

Пре неки дан ме на улици зауставила једна ТВ екипа за анкету о првом дану пролећа. У програму међу десетак саговорника само на мом кадру је у ћошку писало „Изборни програм”. Позовем, питам шта то би а они кажу „Па ви сте на листи!”.

Тачно. Додуше нисам мислио да ће ми, као и другима који делују у јавном простору, жеља да се политички активирам ограничити право на поштени рад и слободу мишљења, а некоме ко је рецимо лекар не ускраћује право да и даље успешно оперише.

У време ових избора у медије је уведено строго, апотекарски прецизно мерење једнакости појављивања и помињања оних који на било који начин учествују у „борби за власт”. Да би строгост била уверљива мере се, додуше селективно, секунде на ТВ и радију, броје се речи и слике у штампи.

Неки су чак тражили да се не емитују филмови у којима се појављују „симпатизери” појединих странака и не пуштају песме које изводе страначки опредељени извођачи. Па ти сад види да ли ћеш у политику. Неки медији, застрашени могућим казнама за кршење нигде прецизно дефинисаних правила а можда још више у страху да могу да погреше и фаворизују оне који ће изгубити изборе, уводе строгу самоцензуру.

Тако сам, после краћих консултација са самим собом, одлучио да док је кампања у току, а ја на листи, пишем о политички неутралним темама.

Нажалост, неоствариво. Све је политика. Све о чему желите да говорите – о школама, путевима, здрављу, природи, покрајини, љубави и мржњи, водоводу и канализацији, ценама, пијаци, женама, деци, дрвећу и парковима – цео живот се, у подаништвом и страхом изазваној параноји, чита као политичко опредељење за или против неке партије.

Одлучио сам зато да овај свој текст посветим, а јавност подсетим на 50 година од појаве Битлса, дакле на 50 година од велике промене, не смем да кажем преокрета, не само у музици већ у глобалној култури. Али, не може ни то! Јер, не лези враже, њихов први сингл „Love me do” (Воли ме) објављен је 5. октобра, додуше 1962. године, али „дежурни” би тачно знао на који 5. октобар сам заправо мислио.

Онда сам одлучио да у тексту не помињем њихове песме које могу да асоцирају на било које министарство које код нас постоји или песме у којима се може препознати било ко од оних који учествују на изборима. Отпале су:

Misery (Беда), Cry Baby Cry (Плачи душо, плачи) – пристрасна оцена постојећег стања у земљи; Getting Better (Све је боље/сваки дан), Let it be (Нека буде /као што већ јесте) и Taste of Honey (Укус меда) – подршка једној кампањи; Drive my car (Вози мој ауто) – подршка двема кампањама; Money, thats what I want (Новац је оно што желим) и With a little help from my friends (Уз малу помоћ пријатеља) – подужи списак оних који би се препознали; Strawbery fields forewer (Вечита поља јагода) – вређање малинара; Please Mr. Postman (Поштару, молим те) – вапај пензионера; The long and winding road (Дуг кривудави пут) – Коридор 10; Back in the USSR (Назад у СССР) – ко зна зашто...; Ob la di ob la da – је л’ то о образовању?; Do you want to know a secret? (Желиш ли да сазнаш тајну) – залагање за отварање досијеа; Come together (Окупите се), All together now (Сада сви заједно) и Can’t buy me love (Не можеш ми купити љубав) – позив на мале, средње и велике коалиције; Junk (Ђубре) и Norwegian wood (Норвешка шума) – исувише нежно о чувању околине; и наравно Taxman (Порезник) – због строфе: Ако возиш ауто, опорезоваћу улицу/Ако покушаш да седнеш, опорезоваћу твоју столицу/Ако ти буде хладно, опорезоваћу топлину/Ако кренеш у шетњу, опорезоваћу твоја стопала/Јер ја сам порезник.... којом се слика положај малих и средњих предузећа.

Наравно, на памет ми не би пала Revolution no. 9 не само јер призива револуцији то јест обрт то јест преок.... већ и зато што је објављена баш 1968. године и била би заправо позив на нову студентску побуну.

У текст неће ући ни моја омиљена песма Џона Ленона Working class hero (Јунак радничке класе)  којом се сви могу осетити прозвани јер дефинитивно није ничији изборни програм.

Остаје нам да запевамо HELP (У помоћ) а за крај – The end.