O неизабраном лицу на челу државе

Поводом неколико прилога објављених протеклих недеља у нашим медијима, па и у ,,Политици”, рекао бих да је погрешно постављати питање облика државног уређења тако да се републиканско супротставља монархијском. Такав начин расправе распаљује страсти оних који мисле да су монархисти и оних који за себе мисле да су републиканци. И једни и други имају, при том, у виду монархије из давно прошлих времена када су краљеви били војсковође и владари безмало неограничених овлашћења, а републиканци покрет потиснуте грађанске класе за ослобођење од апсолутне власти монарха која је понекад прелазила у тиранију.

Ниједна европска монархија у 21. веку није деспотија нити тиранија, него су то државе са најразвијенијим обликом демократије и завидно високим степеном људских права и слобода, укључујући и социјалну заштиту грађана. То може да се каже и за монархијe у Канади, Новом Зеланду и Аустралији. До тога је дошло уставним развојем који је постепено преносио краљевске прерогативе на парламент и владу, тако да су сада, на крају процеса, монарси остали на челу државе, али без власти.

Па каква је онда њихова улога? У неким европским републикама које имају монархистичку традицију озбиљно се размишља о предностима монархије. У вези с тим, поставља се питање да ли је боље на челу државе имати изабрано или неизабрано лице.

Када се на општим изборима бирају председник републике и народни посланици који после бирају владу, онда имамо два центра моћи који оба имају политичку снагу и легитимитет стечен на изборима. Због те изједначене политичке моћи може се догодити да један од та два центра преузме на себе овлашћења и послове другог. Код нас, где се и председник републике и Народна скупштина налазе у рукама једне странке, односно коалиције окупљене око једне странке, границе надлежности су се помешале, па није сасвим јасно да ли се спољна политика води из министарства за иностране послове или из председниковог кабинета. Такође се и политика према Косову и Метохији формира пре у кабинету председника него у Народној скупштини и влади. Осим што се поставља питање поштовања Устава, то мешање надлежности не представља велики политички проблем све док председник републике не постане личност која нема већину у скупштини. У том случају би непоштовање Устава и арбитрарно мешање надлежности могло да доведе до парализе државне власти и уставне кризе.

Уколико би се, пак, на челу државе налазило неизабрано лице, оно ни по Уставу ни по својој политичкој снази, јер иза себе нема ниједног гласа добијеног на изборима, не би могло да се меша ни у креирање нити у спровођење политике. Тада би било јасно да се центар политичке моћи налази и власт врши у Народној скупштини.

Неизабрано лице на челу државе не би имало обавезу ни према једној политичкој странци, а у народу би било прихваћено као симбол државе. Нико не би имао право нити разлог да грди симбол, односно државу него би морао своје критике да упути влади и партијама на власти.

Неизабрано лице би штедело време политичарима и државницима, јер би оно обављало све протоколарне дужности, као што је пријем амбасадора и њихових акредитивних писама, других протоколарних обавеза, пријема поглавара страних држава, путовања у протоколарне посете и присуствовање разним свечаностима у земљи.

Данас се политичари отимају да пресеку траку на отварању новог моста, новог пута или нове школе и на тај начин на новцу пореских обавезника неоправдано стичу место у медијима и незаслужени углед у народу. Такве дужности требало би да преузме на себе неизабрано лице, без стицања било каквих политичких поена, чиме би и тај специфичан облик корупције ишчезао.

Трошкови одржавања монархије не би надмашили садашње трошкове одржавања председништва државе, а могли би бити и знатно мањи, јер монарху са ограниченим дужностима и малим овлашћењима не би била потребна велика канцеларија и бројни саветници и секретари. Као пример може да се наведе да у Енглеској трошкови монархије износе око 100 динара по глави становника годишње.

Aдвокат, заменик министра правде 2001. године