Педантни канибал

Александар Бичков (23) из града Белински, у Пензенској области у Русији, није себе сматрао необичним. Једноставно, није могао да отрпи то што му је девојка у коју је био заљубљен окренула леђа.

„Казала је да сам обична крпа, а не вук. Доказаћу јој супротно”, написао је у свом дневнику.

Медицинари ће објаснити како је дошао на мисао да ће пажњу изабранице повратити тако што ће убијати људе и јести делове њихових тела. Према досадашњим сазнањима, на листи за ликвидацију „пензенског канибала”, како је назван убица, нашло се укупно једанаест имена. Судбина шесторице са списка, нажалост, већ је позната, за тројицом се још трага.

Истражни органи наводе да су Бичкова открили у оквиру потраге за извесним Владимиром Баскаковом који је проглашен – несталим. Међутим, како тврде локални извори, „пензенски канибал” је откривен – случајно. Ухапшен је када је у једној продавници покушао да украде три ножа. Када су у полицији почели са саслушавањем, испоставило се да им је у руке допао манијак од којег је већ неколико месеци стрепела цела Пензенска област. Бичков је сам почео детаљно да прича о својим злоделима.

Из дневника који је педантно водио, а који је пронађен по његовом хапшењу, полиција је сазнала и детаље убистава. Али и то да је убица на своју „делатност” гледао као на неку врсту – лова. Он би своју жртву, обично неког локалног алкохоличара или просјака, прво заплашио, потом би је одводио на неко пусто место. Тамо би је ликвидирао ножем, исекао тело, извадио јетру и срце и – јео их. Мада се, према наводима полиције, верзија о канибализму још увек утврђује.

Прво тело нађено је још у пролеће 2010. Испоставило се да је реч о човеку који је годинама пре тога живео недалеко од куће мајке Бичкова. У септембру исте године, на ободу града, пронађена су још два тела. А потом још једно. За злочине је окривљен и ухапшен извесни Александар Жуплов, који је у граду већ уживао статус – „чудака и фантазера”.

Да ли је полиција хтела што пре да реши поменуте случајеве, или је сам Жуплов, иначе психички оболео и инвалид, на неки начин допринео да сумња падне баш на њега, тешко је рећи. У сваком случају, до хапшења Бичкова и његових исказа управо он је словио за манијака који убија по Пензенској области, мада током истраге није могао да означи ниједно место где је извршен претпостављени злочин.

Бичков је растао у сиротињској породици, без оца. „Од пете године су он и његова браћа морали да раде као коњи”, сећа се једна њихова комшиница. По налогу мајке Ирине одлазили би у прошњу или сакупљање старог гвожђа. Успевали су дневно да зараде највише до 100 рубаља. Потом су се окренули ситном криминалу. Када би их ухватили у крађи углавном би их пуштали – из самилости.

Све поменуто свакако је утицало на даљи развој личности Бичкова. О томе сведочи и податак да је после хапшења због сумњи да је убијао људе и јео делове њихових тела, истражитељима у једном тренутку изјавио како је на тај начин – стицао самопоуздање.

Осим што цео случај мора да доведе до краја, пронађе тела преостале три жртве Бичкова и разјасни све околности под којима је деловао „пензенски канибал”, полиција мора да одговори и на деликатна питања: зашто је тако дуго од грађана крила информацију да се у њиховој близини креће неидентификовани масовни убица и како је могло да се деси да један локални „чудак” доспе у затвор са тако тешким оптужбама а, истовремено, без икаквих доказа који би те оптужбе потврдили.

У међувремену, у околини града Белински наставља се потрага за људским остацима. Пре неколико дана у једној напуштеној гаражи, у локви истрошеног машинског уља, пронађена је једна мушка глава. Полиција покушава да идентификује чија је.

А „пензенском канибалу” једино је било важно шта ће рећи његова девојка. После крвавог пира обично би одлазио код ње: „Идем код Светке (Светлане)”, пише после једног убиства. „Коначно ће схватити да сам прави вук.”

Слободан Самарџија