И то је Америка

О, са каквим занесењаштвом, са каквом љубопитљивошћу је у откривање Америке кренуо италијански редитељ Паоло Сорентино снимајући свој дебитантски филм на енглеском језику – „Ово мора да је то место”.

Аутор „Ил дива”, једног од најбољих италијанских (европских) филмова у протекле две деценије (не заборавимо ни успехе његових „Последица љубави”), пошаоје преко Ирске на необично, симпатично и „штосно” путешествије по Америци, начинивши филм који се – без обзира на сву пренатрпаност садржајем, на матрице и сва позната општа места типичног америчко-вендерсовско-коеновско-линчовског „роуд мувија” (повремени омажи Вендерсовим америчким филмовима, Коеновим и ДејвидаЛинча), и на чињеницу да му оригиналност и концизност нису јаче стране – ипак памти као један од најдражих на прошлогодишњем Канском фестивалу на којем је освојио награду Екуменског жирија.

Занимљив је и начин на који Сорентино доводи свог главног јунака али и гледаоца до закључка да Америка мора да је „то место”. Он Чејена, „матору” и већ заборављену даркерску поп-рок звезду осамдесетих, вешћу о смрти оца у Њујорку с којим није разговарао читаве три деценије, извлачи из уобичајених „пензионерских дана” које проводи у својој вили у Ирској закован у свом психолошком склопу неодраслог детета, и одводи у Америку. Одласком у Њујорк а затим и уздуж и попреко САД, Чејен ће суочити публику филма са својим истинским коренима –јеврејским, открити и себе и оца – некадашњег логораша Аушвица који је, док је нашминкани Чејен „изигравао будалу” на музичкој сцени, трагао за својим логорским мучитељем, нацистом што је попут многих нашао уточиште у Америци.

И то је то. Ово мора да је то место. Конгломерат нација и раса, необичних људи, ликова и идентитета, међу које се лако може уклопити и утопити и изгубити и склонити, о чему сведочи и Сорентино возећи свог јунака америчким главним и споредним друмовима, потрудивши се да бар у својој причи дозволи да оно што није успело оцу, успе сину. Чејен је ухватио и разголитио (чак и у буквалном смислу) 95-годишњег нацисту, и вратио се кући, коначно као одрастао и зрео мушкарац.

Улогу рокерског „пензионера”, који као човек одраста и сазрева тек после обављене америчке мисије, игра Шон Пен. На на начин који је једноставно неодољив. У црном кожном оделу, офарбане косе, нашминканог лица, Пенов Чејен је попут аутистичног детета, које одреагује једино на праву и искрену емоцију и љубав коју осећа у окружењу. Дијалози у филму су одлично написани и отварају простор за све могуће враголије лика Шона Пена, али и ликова које тумаче Френсис Мекдорманд, Џад Херш и легендарни Дејвид Берн који је и аутор музике за овај Сорентинов филм, који без обзира на мане осваја квалитетом идеје и искреношћу већине призора...

О искрености призора не може бити речи у новом блокбастер хиту „Игре глади” Герија Роса („Плезентвил”), јер је ту све упаковано по високим техничко-технолошким високобуџетским холивудским принципима и правилима, али је чињеница да и овај филм нуди један од могућих погледа на и у Америку. Кроз призму садашњих америчких конзументских навика – поглед на будућност. Или је боље рећи поглед из будућности, на садашњу модерну телевизијску ријалити културу?

Џенифер Лорес у филму  "Игре глади"

Како год, тек реч је о првом филму из будуће трилогије која настаје екранизацијом бестселера Сузан Колинс, главном конкуренту чувене „Сумрак” саге, такође намењене тинејџерској филмској популацији. О причи о америчкој блиској будућности, у којој је Америка подељена на диктаторски главни град и дванаест округа различитих стандарда у којима се сваке године одржава сурови и крајње окрутан ријалити шоу. По два млада представника из сваког округа боре се на крв и нож све док један не преживи и све то у директном телевизијском преносу масакра, на опште одушевљење целокупног футуристичког америчког становништва.

Тако окрутан филм Холивуд је за гледање наменио тинејџерима целокупне планете, јер их је и до сада већ добро (и довољно дуго) припремао на овакву врсту крајње непедагошких садржаја стварајући, довољно на време, будуће конзументе сурових и крвавих акционих сомнобулија и овиснике о таквим холивудским производима који се више пута годишње пласирају на целокупно светско тржиште.

Међутим, тинејџери више нису уопште наивни. И они ће веома брзо закључити да је проблем овог Росовог филма у предугачкој и престилизованој експозицији, заправо у претераној дужини филма (142 минута!) у којем акција почиње тек у другој половини. Старији гледаоци одмах ће уочити да је читав концепт борбе на живот и смрт надахнут античким гладијаторским борбама (и ликови у филму имају имена јунака из античког Рима), и намрштеног чела реаговати на чињеницу да су филмски борци који су у стању да каменом један другом расцопају главу, заправо тинејџери који једва да су прешли дванаест година (!), што није баш пријатно показивати на великом екрану.

Акциони трилер „Игре глади” Герија Роса је, уз све горе наведено, још и прилично конфузан (треба упознати чак 24 учесника у борбама), разапет између жеља и могућности, а његова једина светла тачка је млада глумица Џенифер Лоренс. Али, чак и такав какав је, у САД је само за први викенд приказивања зарадио читавих 155 милиона долара. И то је Америка. А ја му не бих дала ни „кинту”.