Зашто се буне богати ратари

Зрењанин – Колоне трактора кренуле су јуче из Баната ка главном граду. На овај начин један део пољопривредника протестује због уредби владе о новом начину субвенционисања аграра. Протести у овој земљи нису необична појава, али тракторски каравани у последње време по много чему су специфични, а највише по томе што се тврди да у њима учествује најбогатији слој наших ратара.

Нема сумње да се у нашем аграру одвијају важни, могло би се рећи историјски процеси. Најважнији међу њима јесте укрупњавање земљишта и то када је реч о власништву над њим, с једне стране, а с друге стране када је у питању сама његова обрада. У приватизацији задруга и некада великих пољопривредних добара дошло је до велике концентрације земље у рукама новопечених латифундиста који су своју имовину стекли у транзицији. Под тим плаштом рађа се и једна нова класа ратара која се постепено богати. Претпоставља се да ти људи имају велики утицај на републичку власт, али они други, мањи, користе разне начине да узму под контролу локалне самоуправе, и то им бар у средњем Банату успева. Циљ им је да заузму што више државне земље која се даје под аренду.

Недавно је са општим симпатијама примљена вест да је група паора из Новог Бечеја купила пољопривредно добро са око 1.700 хектара земље. Та земља је кроз године и векове мењала власнике, а на њој су зној проливали кулучећи на туђем имању управо преци најновијих купаца, био је један од поетичних коментара. Још је речено да су нови власници добили трку са тајкунима, од којих су се „успешно бранили и код закупљивања државе земље коју обрађују већ пет-шест година”. И сам председник општине Нови Бечеј се хвали да 11.000 хектара обрађују „домаћи” ратари. То значи да постоји шифра како се та аренда распоређује. Зато купци земље некадашњег пољопривредног добра нису били забринути када су их новинари питали како ће банкама да врате, за наше прилике, велике кредите. „Па ми обрађујемо и по триста хектара земље”, рекли су они.

У Новој Црњи прича је још упечатљивија. И овде се хвале да државну земљу у свом окружењу „чувају” од тајкуна и обрађују је сами. Ту се добро снашао и сам председник општине, јер он, односно његово предузеће, наводно, ради највише државне земље у овој пограничној општини. У Зрењанину се члан градског већа задужен за пољопривреду и код куће бави пољопривредом, има своју задругу и добро му иде агробизнис у ком изнајмљује земљу. И градоначелник воли да обрађује земљу. Можда те чињенице објашњавају зашто је прошле године Скупштина града Зрењанина, једина у земљи, званично изгласала подршку трактористима који су блокирали путеве због субвенција.

Упућени кажу да на томе да се субвенције исплаћују по хектару, па и онима који обрађују 100 хектара, највише инсистирају они који земљу региструју на више лица, па субвенције понекад примају и на неколико стотина хектара. Кад је добра година, кажу да они од екстрапрофита од приноса могу да купе стан у Новом Саду. Претпоставља се да 90 одсто тракториста из протестног конвоја заступа њихове интересе, а да они представљају мање од 10 процената овдашњих ратара.

Највише пољопривредника има по десетак јутара земље. Они су сиромашни и лоше организовани, па немају довољно снаге да се боре за бољи статус повртарства, воћарства или неке гране којом би на свом имању могли да се баве.

Ђ. Ђукић