Године слободног пада

Слогани су промењени анемично и без маште, мада су ликови са екрана и билборда уредно нашминкани. Ангажовани су страни и домаћи гуруи маркетинга. Троши се огроман новац, али изборна кампања све више личи на параду бесмислица.

Поново се јављају стручњаци који ће сутра знати зашто се оно што су говорили јуче није догодило данас. Не недостају самоуверена обмана, површна анализа, отужна жовијалност или лажљива патетика.

Предизборни перформанси нуде наду у слободе, једнакост, правду, људскост, запосленост, али не могу да спрече запитаност у њихову снагу, профилисаност циљева и идеја, па чак и у искреност жеље за  променом. О визији да не причам.

Популистички се, без устезања и одговорности, понављају испразне фразе. Као да овај народ не зна где и како живи. Као да већина не мисли да је основни циљ политичара власт, а тек потом, можда, истински опоравак учмале Србије.

Брижљиво негована атмосфера „смишљене смутње“, како је писао Михаило Ђурић. Царује испразност. Кад би неки политичари пали с нивоа свог ега на ниво своје интелигенције, вероватно би погинули, рекао би циник.

Демократска странка умишља да ће је бирачи обожавати само зато што је „фијатом“ из Брисела у Београд превезла европску кандидатуру. Тешко. Кандидатура се не једе. Не гаси жеђ.

Европа не брише овдашња неиспуњена обећања: уместо нових радних места, 215.000 Срба млађих од 30 година је без посла. Корупција је несмањена. Судство неефикасно. Медији су под контролом мистериозних власника.

Демократе на све то узврате, усмеравајући кампању на порекло имовине стана Томе Николића. Гротескно.

Биће да и СНС умишља, иако је за сваку похвалу што избегавају баналне нападе и личне увреде. Проблем најозбиљније станке опозиције је што не нуди ништа конкретно. Кажу: имамо решења за наше проблеме, али саопштићемо их када дођемо на власт.

Како да гласам? На часну реч? Нема од тога ништа. Обичан бирач је много неповерљивији него што политичари мисле. Опекао се неколико пута.

Биће да зато у земљи која једва да има производњу, где монополи гуше здраву конкуренцију, продукција партија – расте. Број политичких странака утростручио се у периоду пошто су законом из 2009. успостављена строжа правила регистровања: са 29 скочио је на 87!

Немам дилему: људи трагају за нечим новим. За избављењем.

Демократија нису само слободни избори а нови политичари су мало умакли старој навици да сународнике посматрају само као гласаче, као сопствене клијенте, као вернике једне парохије – а не као грађане чија је свест предмет непрекидне дораде. Маса је можда инертна, али не и медиокритетска.

Демократе, које каскају за напредњацима, учиниће све да добијемо владу коју неће предводити Томина странка, очекивани појединачни победник. Аритметика ту никако не иде уз вољу народа, али власт је власт.

Напредњаци ће пак учинити све да искористе јединствену шансу и избегну понављање судбине победника који завршава као губитник.

Тако је кренула још једна предизборна фаза. Гравитациона. Ко би коме могао да се придружи у отужној игри која нас тек чека: премеравања „коалиционих капацитета“. Ко има шта да прода. Ко би кога могао да купи.

Коалиције су мање-више склепане. Мале странке скриле су се под кишобране великих рачунајући да сада могу да добију више него после избора.

Сви су опседнути пројектом како убацити клипове у точкове „таљига А-8“ којима страначки лидери – неки и државним колима – крстаре Србијом милујући телад, завирујући у амбаре, шуњајући се по грађевинама, ћаскајући са умоболнима, подржавајући старачка домаћинства.

Утркују се ко ће први да отвори неки погон. Прво га отвори Тадић, онда се на брзину промени деесовска сценографија па на исту локацију дође Динкић.

Све је више него танко. А како би и било друкчије после година слободног економског, социјалног и свеколиког пада. Какви резултати, какви програми, таква и кампања.

Добро, то је сурова стварност, али избори су управо прилика да гласач некога казни а некога награди. Тако каже политичка теорија. А српска стварност, шта она каже?Живимо у политички окамењеном свету. Хронична несташица визије развоја и мањак нових, храбрих идеја – оних које су и те како неопходне управо у временима опште кризе – разумљива је јер већ деценију гледамо једна те иста лица.

Са изузетком покрета „Преокрет“, нема нових иницијатива. Биће да су зато овом покрету пришли слободни и независни синдикати који кажу да положај радника никада није био тако лош у новијој историји Србије.

Но, ипак ће се ови избори по нечему значајно разликовати од претходних: више не пролази застрашивање.На политичкој сцени сасвим су маргинализована страшила којима су нас до сада плашили: ако не гласате за нас, растргнуће вас баскервилски пас. Србија јесте подељена, али страх више није фактор.

Ретко ко ће од бирача насести на претње ратом и погромом ако друга страна освоји власт, на измишљање непријатеља земље и народа, на провоцирање свађа и сукоба у јавности, на распиривање патриотских осећања.

Свађалачки тон, то је могуће нова порука бирача, само штети. Узалуд, зато, потпредседница ДС-а покушава да Србију уплаши и построји је на две стране линије фронта тврдећи да се 6. маја бира између оних који ће земљу гурнути у рат и оних који ће сачувати мир и просперитет.

Радикали и ДСС су, истина, још ту. Помажу им и Двери. Упорно понављају да је пут у Европу „суноврат“. У изборном пребројавању конзервативци и националисти добиће тачно онолико гласова колико десна Србија има. Недовољно за значајнији утицај, без обзира да ли ће се укључити и Војислав Шешељ.

Застрашивање више не пролази јер радикално десна Србија више није актуелни такмац ни владајућој партији ни најјачој странци опозиције. Проблем ДС-а и СНС-а је у теорији малих разлика.

Њихови слогани „Избор за бољи живот – Борис Тадић”, односно „Покренимо Србију“, темеље се на подршци ЕУ интеграцијама и слободном тржишту, најави обрачуна са корупцијом итд. итд. Сувише су слични. Отуда толика нетрпељивост. И тешко скривана нервоза „жутих“.

И док се кампања захуктава, Републичка радиодифузна агенција каже да СНС и УРС нису у праву када тврде да Тадић узурпира изборну кампању: путује као председник Републике, агитује као страначки шеф.

Са РРА вам је као с неким судијама. Не треба их притискати јер они сами знају шта им је чинити. Знају они да зависе од власти. Постављења, реизбори. Па тако, мислећи о својој будућности, и одлучују.

То се зове аутоцензура. А такве ствари, које се догађају унутар главе, знамо, недоказиве су. Зато јавно повлачим сумњу у РРА и искључиво на сопствену одговорност тврдим да је председник у конфликту интереса.

Не бих, за будућност, волео да се слична ситуација понавља. Шеф државе, пратили смо то недавно током избора немачког председника, мора да буде изнад партијског живота.

Кад будемо добили таквог председника, сматраћу да смо се ослободили погубне партократије која је нашла па зашла у све поре нашег живота. Попут неке амброзије гуши и дави. Диже температуру и тера на кашаљ.

Годинама испада да Србија нема способних људи с довољно искуства, знања и стручних референци – а да нису чланови ниједне странке. Сада је покренута кампања, подржана потписима више странака, да у 719 јавних и комуналних предузећа у Србији више на челу не буде 80 одсто партијских кадрова.

Звучи добро. Као још једно предизборно обећање.