Избори су ексклузивна куповина

Из­бо­ри су вр­ста ку­по­ви­не, у ко­јој по­ли­тич­ке про­из­во­де, ро­бу у тој ку­по­ви­ни,не мо­жеш да ку­пу­јеш сва­ки дан – као што мо­жеш пи­во. Бо­ри­са Та­ди­ћа и То­ми­сла­ва Ни­ко­ли­ћа, и то са­мо јед­ног од њих, ку­пу­јеш са­мо јед­ном у че­ти­ри го­ди­не. Чи­ње­ни­ца екс­клу­зив­но­сти те ку­по­ви­не го­во­ри да на ове из­бо­ре не­ће иза­ћи мно­го ма­ње љу­ди не­го на не­ке прет­ход­не, за­то што то не мо­гу да ра­де сва­ки дан.

Ни­је, да­кле, пи­та­ње оно­га шта мо­жеш да ку­пиш, не­го са­мог чи­на ку­по­ви­не. По­го­то­во у Ср­би­ји, где го­то­во ни­шта од рас­по­ло­жи­вих до­га­ђа­ја ни­је то­ли­ко „ве­ли­ко” и „спек­та­ку­лар­но” као кад сто­јиш ис­пред гла­сач­ке ку­ти­је и раз­ми­шљаш да ли ћеш јед­ној или дру­гој му­ште­ри­ји фо­то­шо­па да­ти свој глас и ти­ме од­лу­чи­ти о бу­дућ­но­сти сво­је зе­мље – ре­као је за „По­ли­ти­ку” Во­ји­слав Во­ја Жа­не­тић, са­ти­ри­чар и ре­клам­ни кре­а­ти­вац.Ње­го­ва књи­га „Где смо оно ста­ли”, с при­год­ним до­дат­ком под на­зи­вом „Ка­ко до­би­ти из­бо­ре”, ових да­на сти­же у књи­жа­ре.

Ко­ли­ко сте ви лич­но мо­ти­ви­са­ни за из­ла­зак на из­бо­ре?

На из­бо­ре не из­ла­зим да бих ода­брао па­сту ко­јом ћу по­сле пра­ти зу­бе,већ да бих сво­јим гла­сом дао оце­ну они­ма ко­ји вла­да­ју. Ако су вла­да­ли до­бро, од ме­не мо­гу до­би­ти глас, ако ни­су, не­ка се бо­ље вла­да­ју сле­де­ћи пут. Де­мо­крат­ски пар­ла­мен­тар­ни или пред­сед­нич­ки из­бо­ри су не­ка вр­ста оце­њи­ва­ња оно­га ко је др­жао по­лу­ге вла­сти. Из­бо­ри не мо­гу би­ти оце­њи­ва­ње не­ко­га ко је био у опо­зи­ци­ји, јер ја не из­ла­зим на из­бо­ре да бих би­рао опо­зи­ци­ју не­го да бих би­рао власт. И то пра­ви­ло не­мам на­ме­ру да ме­њам.

Ис­тра­жи­ва­ња по­ка­зу­ју да на ве­ли­ки број би­ра­ча пред­из­бор­на кам­па­ња пре­суд­но ути­че на од­лу­ку за ко­га ће гла­са­ти и за­то на­ше стран­ке мно­го па­жње по­кла­ња­ју про­мо­ци­ји?

Бил­борд је са­мо ети­ке­та ко­ју ста­виш на про­из­вод ко­ји си пре то­га осми­слио. На­ма ни­је про­блем што не­ма­мо ети­ке­те, има­мо ети­ке­та ко­ли­ко хо­ћеш, али не­ма­мо по­ли­тич­ких про­из­во­да, ма­кар не до­ма­ћих. На­ши се про­из­во­ди ре­ал­но пра­ве у Бри­се­лу, Мо­скви, Ва­шинг­то­ну или у ам­ба­са­да­ма на­чич­ка­ним по Бе­о­гра­ду, па се он­да шраф­ци­ге­ром са­ста­вља­ју у пар­тиј­ским цен­тра­ла­ма. И тај не­до­ста­так су­ве­ре­ни­те­та по­ли­тич­ких пар­ти­ја, од­но­сно не­до­ста­так до­ма­ћих си­ро­ви­на за пра­вље­ње по­ли­тич­ког про­из­во­да, су­штин­ски гле­да­но, и је­сте раз­лог за­што на­ма ово што је на ули­ца­ма и те­ле­ви­зи­ја­ма из­гле­да то­ли­ко ис­пра­зно. И за­то мно­ги љу­ди ни не раз­ми­шља­ју о то­ме ко би тре­ба­ло да бу­де на вла­сти, до дан пред из­бо­ре, јер има­ју па­мет­ни­ја по­сла. А мо­гу да твр­дим да од­лу­ку уоп­ште не до­но­се на осно­ву ре­кла­ма, го­во­ран­ци­ја и из­гле­да.

За мно­ге би­ра­че је ипак бит­но ка­ко из­гле­да онај за ко­га гла­са­ју?

Ис­ку­ство би­ра­ња са­мо на осно­ву из­гле­да и ути­ска већ има­мо из вре­ме­на Сло­бо­да­на Ми­ло­ше­ви­ћа. Зна­мо ка­ко смо про­шли, и ни­смо баш то­ли­ко глу­пи да по­на­вља­мо исте гре­шке. Али ни­су ис­кљу­че­не не­ке но­ве гре­шке, да не пре­по­зна­мо не­ке но­ве пре­ва­ран­те. Нај­ва­жни­је је да ти до­би­јеш рад­но ме­сто др­ма­то­ра, а да ли ће њих хи­ља­ду због твог др­ма­ња из­гу­би­ти рад­но ме­сто баш те бри­га, ти си свој про­блем ре­шио. А да би га ре­шио, мо­раш да на­па­лиш љу­де да за те­бе гла­са­ју. Ду­го­роч­но гле­да­но и онај ко је „па­лио” и онај ко се „на­па­лио” –сви су на гу­бит­ку. И плус је то пред­из­бор­но лиц­ка­ње та­ко за­ста­ре­ло и за­о­ста­ло, а ни­ко овим лу­ме­ни­ма да ка­же да су де­мо­де, за­о­ста­ли и по­тро­ше­ни у вре­ме­ну. Па ево, ја ћу ре­ћи –или се мо­дер­ни­зуј­те или се ви­ше го­ни­те.

Ко­ли­ко би­ра­ча раз­ми­шља на тај на­чин?

На­рав­но да о то­ме не мо­гу да ми­сле љу­ди ко­ји се­де ис­пред те­ле­ви­зо­ра и ше­та­ју се из­ме­ђу „Ве­ли­ког бра­та” по­сле Днев­ни­ка и „Ве­ли­ке бра­ће” за вре­ме Днев­ни­ка. Из­бо­ри ни­су кон­церт по­сле ко­га иза­ђеш на­сме­јан и до­бро за­ба­вљен не­го је то је­дан чин по­сле ко­га сле­де­ће че­ти­ри го­ди­не има да се че­шеш ако си иза­брао ва­шку да ти се­ди на гла­ви.

Ка­ко вам из­гле­да ова кам­па­ња и сло­га­ни ко­ји се ко­ри­сте у од­но­су на не­ке из­бо­ре прет­ход­них го­ди­на?

Ови из­бо­ри су на из­ве­стан на­чин ре­при­за из­бо­ра од пре че­ти­ри го­ди­не. Мо­жда не­ки од уче­сни­ка пе­ва­ју не­ку за ни­јан­су дру­га­чи­ју ме­ло­ди­ју, али ге­не­рал­но гле­да­но – то је иста пе­сма. Има­мо по­ли­тич­ку ули­цу у ко­јој сви ло­ка­ли при­па­да­ју истим оним вла­сни­ци­ма ко­ји­ма су при­па­да­ли и пре че­ти­ри го­ди­не и иста је ро­ба из­ло­же­на као пре че­ти­ри го­ди­не. И на­рав­но да је ку­по­ви­на јад­на. Ка­да гле­даш бил­борд или спот из ове се­зо­не, па кад се се­тиш обе­ћа­ња из прет­ход­не две де­це­ни­је, а знаш ка­ко си про­шао, мо­жеш са­мо да се на­је­жиш кад по­ми­слиш ка­ко ћеш про­ћи овог пу­та.

Али без об­зи­ра на то ко­ли­ко се оп­ти­ми­зма ши­ри у вре­ме пред­из­бор­не кам­па­ње и шта се ви­ди кроз ру­жи­ча­сте пред­из­бор­не на­о­ча­ре ко­је нам ста­вља­ју на гла­ву, ипак, љу­ди ни­су мо­ро­ни. Они вр­ло до­бро зна­ју ко­ли­ко је ве­ли­ка њи­хо­ва пла­та, ко­ли­ко су ску­пи њи­хо­ви хле­бо­ви и са­ла­ме, ко­ли­ко је скуп па­ра­дајз ко­ји си од­га­јио јер ти др­жа­ва ни­је да­ла суб­вен­ци­је за раз­ли­ку од свих оста­лих зе­ма­ља у око­ли­ни.

Пре­ма обе­ћа­њи­ма све то ће се про­ме­ни­ти по­сле из­бо­ра?

Ка­ко да не. Те­шко то иде са они­ма ко­ји во­де са­мо свој из­бор­ни порт­фо­лио, а не др­жав­ну по­ли­ти­ку. Они се бри­ну о реј­тин­зи­ма ко­је пар­ти­је има­ју у ис­тра­жи­вач­ким та­бе­ла­ма, а не о за­ду­же­но­сти зе­мље. Они се бри­ну о бро­ју се­ља­ка ко­ји ће да иду да гла­са­ју, а не о ста­њу у по­љо­при­вре­ди. И та обр­ну­та пер­спек­ти­ва ко­ју они има­ју о жи­во­ту, то јед­но су­лу­до ве­ро­ва­ње да је ре­кла­мом мо­гу­ће убе­ди­ти не­ко­га у ку­по­ви­ну шам­по­на од ко­га ти увек опа­да ко­са, то је не­што од че­га са­мо они има­ју по­сла и до­бро жи­ве, а ми сви оста­ли, као што ви­ди­мо, не­ма­мо од то­га ни­ка­кве вај­де. У срп­ским пар­ти­ја­ма је сад ва­жни­је да имаш не­ког ко до­бро из­гле­да пред ка­ме­ра­ма не­го не­ког ко уме до­бро да во­ди зе­мљу. Ва­жни­је је да имаш не­ког ба­ју ко­ји „оста­вља ути­сак” док ла­пр­да ни о че­му, не­го не­ко­га струч­ња­ка ко­ји мно­го зна, а не во­ли да се сли­ка.

Да ли би евен­ту­ал­ни до­ла­зак Ше­ше­ља „раз­мр­дао” пред­из­бор­ну кам­па­њу?

Што се ме­не ти­че, до­ла­зак Ше­ше­ља је ви­ше пи­та­ње од­но­са пре­ма Ха­шком три­бу­на­лу и ње­го­вој ефи­ка­сно­сти не­го пи­та­ње из­бо­ра. Од­нос пре­ма ефи­ка­сно­сти Ха­шког три­бу­на­ла мо­гао сести­ца­ти за осам го­ди­на, ко­ли­ко је Ше­шељ у при­тво­ру. Ја ни­сам по­ли­тич­ки љу­би­тељ тог чо­ве­ка, а с дру­ге стра­не сам си­гу­ран да бих, као та­кав не­љу­би­тељ ње­го­вог по­ли­тич­ког де­ло­ва­ња, др­жав­не га­ран­ци­је за ње­го­во евен­ту­ал­но при­вре­ме­но пу­шта­ње из осмо­и­по­го­ди­шњег при­тво­ра мо­гао да дам и кад ни­је из­бор­на кам­па­ња у то­ку. Ако, на­рав­но, ми­слим да та га­ран­ци­ја тре­ба да се да.

Да­кле, по ва­ма то су две по­ве­за­не ства­ри?

Не ми­слим да је то уско по­ве­за­но, са­мо ука­зу­јем на ко­ин­ци­ден­ци­ју да се то баш са­да де­ша­ва и уви­ђам мо­гућ­ност да је до то­га мо­гло да до­ђе и ра­ни­је, с об­зи­ром на при­ро­ду тог слу­ча­ја. А ни­је. На стра­ну пи­та­ње ка­кав то суд, а по­го­то­во онај ко­ји тре­ба да до­не­се прав­ду по­сле јед­ног од­врат­ног ра­та, мо­же се­би да до­зво­ли лук­суз да би­ло ко­ме, кри­вом или не­ви­ном, рас­те­же и су­ђе­ње и при­твор то­ли­ке го­ди­не. А по­себ­но је бљу­та­во то што је рас­те­за­ње на­ста­ло да би тво­ји ту­жи­о­ци има­ли пра­во да сва­ког да­на по­сле по­сла у пет са­ти по­пи­ју свој ко­ња­чић у свом ре­сто­ран­чи­ћу .

Све то ми иде на нер­ве.

Да ли сте оче­ки­ва­ли да ће се у овој кам­па­њи ко­ја је сва усред­сре­ђе­на на еко­но­ми­ју, по­тег­ну­ти и не­ке „те­же” те­ме?

Не­ма­мо ми те­же те­ме. Ср­би­ја је у јед­ном вр­ло гад­ном по­ло­жа­ју. Она је на из­ве­стан на­чин из­гу­би­ла су­ве­ре­ни­тет. За раз­ли­ку од Не­мач­ке ко­ја је има­ла сре­ћу да из­гу­би рат 1945. го­ди­не и до­би­је аме­рич­ку оку­па­ци­ју, ми не мо­же­мо да са­зна­мо да ли смо из­гу­би­ли рат, па са­мим тим не­ма­мо ни оку­па­то­ра али ни сло­бо­ду. Имаш илу­зи­ју да во­диш соп­стве­ну по­ли­ти­ку, а он­да до­ђе не­ки ам­ба­са­дор ко­ји ти об­ја­сни да ти не­маш пра­во на соп­стве­ну по­ли­ти­ку и ако баш ње­му не ве­ру­јеш он­да до­ђе пре­ми­јер те зе­мље, не­бит­но да ли је то Аме­ри­ка, Ру­си­ја или не­ка зе­ма­ља ЕУ, ко­ји ти исто то ка­же. Те­ма Ко­со­ва је по­ста­ла јед­на од нај­за­о­би­ла­же­ни­јих те­ма од ка­да је Ан­ге­ла Мер­кел од­лу­чи­ла ка­ко то има да се од­и­гра. И на кра­ју кра­је­ва мо­жда та­ко и тре­ба, с тим што би у том слу­ча­ју од Ан­ге­ле Мер­кел тре­ба­ло тра­жи­ти спи­сак свих те­ма о ко­ји­ма има не­ког сми­сла да при­ча­мо. Па нек обе­ћа­ва­ју да ће по­ве­ћа­ти број сун­ча­них да­на у Ср­би­ји, или не­што што од њих мо­же ви­ше да за­ви­си не­го ста­ње при­вре­де и пи­та­ње гра­ни­ца или пи­та­ње ауто­но­ми­је од­ре­ђе­них обла­сти у Ср­би­ји.

Ка­кво об­ја­шње­ње оче­ку­је­те ако вла­ду на­пра­ве они ко­ји се сад за­кли­њу да ни­ка­да не­ће за­јед­но?

Пре не­го што су по­че­ли да се за­кли­њу на то ко с ким не­ће би­ло би згод­но да су о то­ме пи­та­ли љу­де ко­ји се­де као ам­ба­са­до­ри не­ких зе­ма­ља ов­де. Да их на при­мер пи­та­ју да ли по­сле ових из­бо­ра тре­ба да оста­не исти Устав ко­ји сад има­мо. Ако ам­ба­са­до­ри ми­сле да не тре­ба да оста­не исти Устав, он­да би мо­гли да пи­та­ју те ам­ба­са­до­ре ка­ко ми­сле да тај Устав про­ме­не и ка­кве би они има­ли ко­ри­сти од то­га... Али о то­ме не­ка се оба­ве­сте ка­да се из­бо­ри за­вр­ше или су се већ оба­ве­сти­ли, али не­ће да нам ка­жу. Или нек раз­ми­сле шта то зна­чи кад европ­ски функ­ци­о­не­ри као па­па­га­ји по­на­вља­ју већ ме­сец да­на да нам тре­ба ста­бил­на вла­да.