Сам свој непријатељ

У свакој вери унутрашња борба човека представља најтежи и највећи изазов и препреку на путу спасења и приближавања Богу. За муслимане то представља најважнију тежњу која је обавеза за сваког верника, а за хришћане борба са сопственом сујетом је пожељна и нужна. За будисте ова борба је кључ за постизање ,,унутрашњег мира и спокоја”. Та борба са самим собом је довела писца Луиса Бинстока да закључи да смо ,,често сами себи највећи непријатељ”.

Да је нешто слично могуће и са државама види се у скоро свим земљама света. УСрбији то се најбоље види у контексту спољне политике и у темељу те политике зване ,,и ЕУ,и Косово”. Тренутно имамо једну апсурдну ситуацију где се представници Србије ко бaјагиобраћају представнику Унмика са захтевом да Унмик спроводе изборе на Косову и Метохији. Као да их је Унмик већ спроводио или као да није власт у самој Србији већ кроз неколико споразума потпуно маргинализовала Унмик и учинила га потпуно ирелевантним, као фактор одлучивања на Косову и Метохији.

У контексту Бинстокове тврдње да смо често сами себи највећи непријатељ, корисно је подсетити се да је Србија кроз споразум о шест тачака са генералним секретаром Бан Ки Муном у суштини одступила од гаранција и предности које је имала око статуса Косова кроз Резолуцију 1244 и отворила могућност да Еулекс уђе на Косово и Метохију, а тај улазак је убрзао консолидацију независности Косова кроз пребацивање одговорности одлучивања и власти коју је испуњавао УН (Савет безбедности) кроз Унмик на Еулекс, а Еулекс на институције у Приштини. Споразумод шест тачака нагло је покренуо нестанакУнмика а истовремено је отворио процес оживљавања државе Косово.

На овај начин споразум је обезбедио кључни интерес Америке и оних земаља чланица ЕУ које нису знале како да заобиђу проблем јер је било немогуће донети нову резолуцију у Савету безбедности која би гурнула у запећак Резолуцију 1244, а омогућила формално учвршћивање независне државе Косово. Србија је решила ову дилему за њих а себи направила још тежи проблем који се данас поставља као још једна блокада на несигурном путу према чланству у ЕУ.

Србија је још више маргинализовала УН и Унмик тиме што је прихватила да учествује у преговорима о Косову у оквиру ЕУ, а не УН. И сада када је Србија још једном постигла споразум сама са собом (јер очигледно једино се она обавезала да испоштује споразум о Косову са звездицом и фуснотом) да би испунила сва обећања која су у њено име дата у Бриселу, а да се не плати било какав политички пенал на наредним изборима – неко се брзо сетио да и даље постоји неки Унмик и да може да служи као користан изговор за сопствени неуспех и неспособност.

Сада се власти у Београду чуде како Унмик одбацује могућност да организује локалне изборе на Косову и говоре да ипак ово мења ствари и да можда одржавање избора на Косову није толико ни битно. Тешко је избећи осећај да у оваквој ситуацији сви лажу свакога, то јест да Србија лаже Приштину, ЕУ, Америку, Русију, сопствене грађане и будуће гласаче. Као што и ЕУ лаже Београд и Приштину, а Приштина такође лаже Србију, ЕУ, Америку, а највише сопствене грађане и гласаче. У толико лажи тешко је пронаћи истину, а поготово када је највећа лаж она према самоме себи. Тако сви верују да је могуће да њихова лаж постане истина, а да та исконструисана истина може да им постане спасење, то јест још једна изборна победа и још један мандат.