Sam svoj neprijatelj

U svakoj veri unutrašnja borba čoveka predstavlja najteži i najveći izazov i prepreku na putu spasenja i približavanja Bogu. Za muslimane to predstavlja najvažniju težnju koja je obaveza za svakog vernika, a za hrišćane borba sa sopstvenom sujetom je poželjna i nužna. Za budiste ova borba je ključ za postizanje ,,unutrašnjeg mira i spokoja”. Ta borba sa samim sobom je dovela pisca Luisa Binstoka da zaključi da smo ,,često sami sebi najveći neprijatelj”.

Da je nešto slično moguće i sa državama vidi se u skoro svim zemljama sveta. USrbiji to se najbolje vidi u kontekstu spoljne politike i u temelju te politike zvane ,,i EU,i Kosovo”. Trenutno imamo jednu apsurdnu situaciju gde se predstavnici Srbije ko bajagiobraćaju predstavniku Unmika sa zahtevom da Unmik sprovode izbore na Kosovu i Metohiji. Kao da ih je Unmik već sprovodio ili kao da nije vlast u samoj Srbiji već kroz nekoliko sporazuma potpuno marginalizovala Unmik i učinila ga potpuno irelevantnim, kao faktor odlučivanja na Kosovu i Metohiji.

U kontekstu Binstokove tvrdnje da smo često sami sebi najveći neprijatelj, korisno je podsetiti se da je Srbija kroz sporazum o šest tačaka sa generalnim sekretarom Ban Ki Munom u suštini odstupila od garancija i prednosti koje je imala oko statusa Kosova kroz Rezoluciju 1244 i otvorila mogućnost da Euleks uđe na Kosovo i Metohiju, a taj ulazak je ubrzao konsolidaciju nezavisnosti Kosova kroz prebacivanje odgovornosti odlučivanja i vlasti koju je ispunjavao UN (Savet bezbednosti) kroz Unmik na Euleks, a Euleks na institucije u Prištini. Sporazumod šest tačaka naglo je pokrenuo nestanakUnmika a istovremeno je otvorio proces oživljavanja države Kosovo.

Na ovaj način sporazum je obezbedio ključni interes Amerike i onih zemalja članica EU koje nisu znale kako da zaobiđu problem jer je bilo nemoguće doneti novu rezoluciju u Savetu bezbednosti koja bi gurnula u zapećak Rezoluciju 1244, a omogućila formalno učvršćivanje nezavisne države Kosovo. Srbija je rešila ovu dilemu za njih a sebi napravila još teži problem koji se danas postavlja kao još jedna blokada na nesigurnom putu prema članstvu u EU.

Srbija je još više marginalizovala UN i Unmik time što je prihvatila da učestvuje u pregovorima o Kosovu u okviru EU, a ne UN. I sada kada je Srbija još jednom postigla sporazum sama sa sobom (jer očigledno jedino se ona obavezala da ispoštuje sporazum o Kosovu sa zvezdicom i fusnotom) da bi ispunila sva obećanja koja su u njeno ime data u Briselu, a da se ne plati bilo kakav politički penal na narednim izborima – neko se brzo setio da i dalje postoji neki Unmik i da može da služi kao koristan izgovor za sopstveni neuspeh i nesposobnost.

Sada se vlasti u Beogradu čude kako Unmik odbacuje mogućnost da organizuje lokalne izbore na Kosovu i govore da ipak ovo menja stvari i da možda održavanje izbora na Kosovu nije toliko ni bitno. Teško je izbeći osećaj da u ovakvoj situaciji svi lažu svakoga, to jest da Srbija laže Prištinu, EU, Ameriku, Rusiju, sopstvene građane i buduće glasače. Kao što i EU laže Beograd i Prištinu, a Priština takođe laže Srbiju, EU, Ameriku, a najviše sopstvene građane i glasače. U toliko laži teško je pronaći istinu, a pogotovo kada je najveća laž ona prema samome sebi. Tako svi veruju da je moguće da njihova laž postane istina, a da ta iskonstruisana istina može da im postane spasenje, to jest još jedna izborna pobeda i još jedan mandat.