Радници опомињу „Опел”

Синдикалне организације концерна „Опел-Европа” из девет земаља, како је известио Ројтерс, супротставиле су се науму америчког власника „Џенерал моторс” (ГМ) да до 2014. године пресели производне капацитете из Енглеске и Немачке у земље са нижом ценом рада како би се припремио за прогнозирану стагнацију продаје на европском тржишту аутомобила.

У писму на девет језика, упућеном председнику управног одбора „Опел-Европа” Карлу Фридриху Штракеу, раднички савети дванаест „Опелових” фабрика из девет земаља су саопштили: „Поштовани... неће бити преговора на локалном нивоу”, пренели су немачки медији.

Заједничка акција „Опелових” синдикалних организација, свих осим француских, пореметила је план америчких власника да се изазове неслога међу надлежним европским синдикатима. „Детроит је сматрао да би се у парцијалним преговорима са појединим радничким представништвима лакше остварио наум затварања непрофитабилних, или недовољно профитабилних погона у немачком Бохуму и у Риселсхајму, односно и погона ’Воксхол’ у енглеском Илисмеру”, коментарише немачки недељник „Фокус”.

Замисао америчких власника „Опела” није нова – нов је непосредни повод за покушај његове реализације. Економски стручњаци предвиђају да ће продаја моторних возила у Европи стагнирати. Ове године требало би да опадне за око милион аутомобила, а до 2014. године ће се продавати по десетак милиона возила, уместо 12,8 милиона претходне године.

У духу изреке „завади па владај”, стратези ЏМ су покушали да наруше слогу међу европским синдикатима. Планираној рационализацији којом би било погођено око 10.000 од укупно 40.000 запослених у фабрикама широм Европе, ЏМ је супротставио обећање да ће затварање западноевропских погона бити пропраћено отварањем хиљада нових радних места у земљама са високом стопом незапослености.

Сложност фабричких синдиката и њихових кровних организација, свих осим француских, пореметило је планове. Чак су се и пољски синдикати показали солидарним са западноевропским колегама, упркос понуђеном отварању нових радних места.

Сходно ситуацији, поставља се питање – колико су синдикалне организације Европе моћне – могу ли да осујете планове о масовним отпуштањима? Ако је реч о Немачкој, или шире, о земљама средње Европе, одговор гласи – да, у најмању руку могу да изнуде компромисно решење.

Синдикалне организације црпе моћ са две платформе. Следећи аустријски пример паритетског одлучивања, већина средњоевропских земаља предвиђа консензус синдиката и послодаваца приликом доношења или измена закона о раду. На другој страни, ту су основне организације – раднички савети – непосредни заштитници запослених у предузећу. Закон им гарантује могућност саодлучивања у доношењу одлука који се тичу интереса запослених.

Реч је о радничком сауправљању. Проистекло је из епохе радничког самоуправљања, први пут оствареног у пракси 1872. године, у немачкој фабрици „Сименс”. Временом се, међутим, показало да управљање фабрикама не може бити препуштено искључиво радничким саветима, па је оно модификовано у – сауправљање.

Радничка представништва утичу, у крајњем случају, и правом вета на виталне одлуке које би могле да се одразе на интересе запослених. Гесло је у духу обострано прихваћеног компромиса: „Нико, ни послодавац, ни запослени не може бити принуђен да прихвати једнострани диктат – компромисна решења су излаз у сукобима интереса.”

Милош Казимировић