Тајне архиве још чекају закон

Најновијом резолуцијом Европског парламента, од Србије се очекује да ушто краћем року реши проблем наслеђа бивших тајних служби из доба комунизма. Закон који би реформисао безбедносне службе већ годинама чека да се нађе пред посланицима, али се ниједан скупштински сазив до сада није одлучно позабавио темом која је, како се испоставило, један од врућих кромпира демократизације друштва, непријатан по појединце.

И док је званичан став страначких лидера да закон треба донети и да је текст којим ће се та област уредити најмањи проблем уколико постоји добра воља, тајни досијеи и даље су скривени у Архиву Србије, без изгледа да скоро угледају светлост дана. Мрак архивских подрума чува тајне о државним убицама Србије, али и доказе о томе да ли су сарадници тајне полиције заиста били Љубомир Магаш, Андрија Лаконић, Ђорђе Божовић, Жељко Ражнатовић и други момци са асфалта, бивши премијер Милан Стојадиновић и бивши патријарх Герман или су то само медијске спекулације.

У периоду од маја 2001. до јуна 2003. године на снази је била владина уредба којом је био одобрен увид у досијеа. Од око 4.000 људи који су заказали долазак у БИА,како би проверили да ли имају досије у тој служби, њих 420 добило је потврдан одговор. Њима је било одобрено да прочитају оно што је у досијеу написано, али под условом да те информације задрже за себе. И поред обећања, неке јавне личности откриле су садржине својих досијеа медијима, уз запрепашћење због нетачних података које је тајна служба имала о њима. БИА је до сада Архиву Србије доставила око 80.000 персоналних досијеа старијих од 30 година.

СПО је више пута инсистирао на доношењу закона и предлагао нацрт акта којим би се решило отварањетајних досијеа. Према последњем објашњењу председнице Скупштине Србије Славице Ђукић-Дејановић, како су пренели медији, овај нацрт није се нашао на дневном реду пролећног заседања јер није за одлазећу владу и парламент на истеку мандата.

Министарство правде, према тврдњама Слободана Хомена, државног секретара, има припремљен текст закона и само је питање политичке воље да буде изгласан.

Закон о отварању досијеа је системски и требало га је усвојити одмах после пада режима Слободана Милошевића, рекао је медијима Вук Драшковић, лидер СПО-а, оцењујући да предлог закона још чека на усвајање јер се власт тога плаши. Он је навео да су се у свим бившим комунистичким земљама на листи сарадника служби безбедности нашли премијери, министри, амбасадори, црквени великодостојниции бизнисмени, као и да би се слично догодило и у Србији.

Многи посланици сматрају да је Служба државне безбедности у време власти Слободана Милошевића имала професионалце који нису изашли из законских оквира. Према тим ставовима, неки од њих нису прогонили политичке противнике, већ су се бавили уобичајеним безбедносним активностима, док су други злоупотребили службу, због чега би требало да одговарају. Како раздвојити савесне безбедњаке од оних који су се огрешили о закон и ко ту кога штити, питање је на које још нема одговора.

-------------------------------------------

Како је ко отварао

У посткомунистичким земљама подигло се много прашине после почетка процеса отварања тајних досијеа. У Македонији медији бележе случај редитеља Владимира Милчина, познатог по томе што је његову представу „Свети Сава” 1990. године у београдском ЈДП-упрекинуло педесетак припадника тек основаних српских десничарских странака. Милчин је, како је објављено, био сарадник тајне полиције. Он је, према написима македонских медија, још 2000. погледао свој досије и сазнао да је под псеудонимом „Драматург” био „под оперативном обрадом” од 1976. године.

Бура се подигла и у Мађарској после открића да су истакнути писац Петер Естерхази и познати режисер Иштван Сабо били повезани с радом тајних служби. За Естерхазија је био шок када је сазнао да је његов отац 15 година био активан доушник, док је Сабо, према тим написима, својим дојавама доприносио комунистичком терору у отаџбини.

Јавност у Мађарској била је запањена када је, како су пренели тамошњи медији, Иштван Сабо признао да је као студент потказивао своје ближње тајној полицији. Сабо, добитник „Оскара” за филм „Мефисто” 1981. године, признао је да је био доушник, уз објашњење у које нико није поверовао – да је тиме спасао живот колеги.

Чешка памти аферу која је избила када је откривено да је писац Милан Кундера помагао комунистичкој полицији. Његова дојава наводно је довела до хапшења Мирослава Дворачека, случајног посетиоца у студентском дому, под оптужбом да је амерички шпијун, што му је уништило живот и отерало га у изгнанство.

------------------------------------------

Бивши агенти – председнички кандидати

Четворица од 18 кандидата на председничким изборима у Бугарској прошлог октобра били су агенти или сарадници комунистичких тајних служби.

Комисија задужена за отварање досијеа потврдила је да је некадашњим тајним службама припадао Алексеј Петров, бивши саветник служби за борбу против организованог криминала који је и сам био оптужен 2010. да је био на челу криминалне групе.

Још један независни кандидат, банкар Венцислав Јосифов, председник прве приватне банке која је банкротирала 1996, и лидери две националистичке странке Крашимир Каралкачанов и Стефан Солаков, били су како је утврђено агенти или доушници тајних служби. Комисија од 2007. отвара досијее тајних комунистичких служби, али та открића немају никакву законску последицу, већ само моралну вредност.