Пријатељства и дружења

У моме дружењу, сарадњи и искреном пријатељству са сарадницима „Политике” који су оставили дубоки траг не само у историји нашег листа него и у повести Србије и Југославије у прошлом веку, за мене нарочити значај имају Владимир Дедијер и Слободан Нешовић.

После промоције неке књиге у Међународном прес-центру Танјуга 1989. године, Дедијер се поздравио и изљубио са Нешовићем, бучно, помпезно.

Из неких разлога њих двојица су дуги низ година прекинули комуникацију, али су почели разговор као да су јуче уживали у порцији обојици омиљених ћевапчића у ресторану „Шуматовац”, где смо отишли после промоције.

„Сине Слободане”, рекао је Дедијер Нешовићу, од кога је био млађи шест година, „упознај мог Херцеговца, твог имењака”.

Тако сам упознао Слободана Нешовића, који је потом почео да долази у најближи комшилук, у Дедијеров стан у Копитаревој градини. Стално неки документи, папири, фотографије, распетљавање замршених чворова новије историје Југославије, Србије и света.

Често би дошао и Михаило Виторовић, предратни сарадник „Политике”, велики и поуздани пријатељ и Дедијеров и Нешовићев, информативни поузданик првог реда.

Онда сам постао редовни гост у Нешовићевом дому у Шафариковој улици, где сам убрзо упознао и Предрага Милојевића. Њих двојица су били блиски пријатељи од 1928. године.

Читалац ће лако разумети да смо у тим разговорима, поготово са Нешовићем и Милојевићем, често летели неком врстом времеплова у коме је „Политика” једна од фокусних тачака.

За ову годишњицу бирам тек нешто од тих сведочења.

Владислав Сл. Рибникар, син оснивача „Политике”, рођен је 1900. године у Београду. У родном граду је стекао основно образовање, а онда наставио школе у Паризу. Завршио је студије архитектуре, а дуги боравак у Француској учинио је своје. Кад се вратио у Београд морао је да уложи напор и обнови знање српског, да овлада свим богатством и суптилностима нашег језика.

Номинално је био шеф „Политике”, али је фактички главни уредник био др Михаило Гавриловић. Тек почетком 1930. Владислав Сл. Рибникар је заиста преузео уређивање листа.

У Нешовићевом стану у Шафариковој улици слушао сам још једног барда „Политике”, пристиглог тада (2001) из Санкт Петербурга. Ђорђе Лобачев, чувени стрип-аутор и карикатуриста „Политике” пре 1941. године, говорио је и о томе како је Владислав Сл. Рибникар преводио имена јунака из Дизнијевих стрипова и у „Политици” и њеном првом чеду, „Политикином забавнику”. Остала су имена Шиље, Паје, Гаје, Раје или Влаје до данас.

После ослобођења Београда 20. октобра 1944. године Рибникар је обновио Политику. Иако притиснут многим обавезама, као архитекта је основао и Урбанистички завод Београда, а неко време и управљао радом те установе.

Свакако га је и то подстакло да пројектује нову, послератну зграду Политике. Замислио је њену градњу на Обилићевом венцу, на месту на коме се данас налази јавна гаража.

На том простору деценијама је зјапила огромна рупа. Политика је у њој пре 1941. складиштила папир потребан за штампање нашег листа. Управо на том месту требало је да се извије нова зграда Политике за коју је пројекат урадио сам Рибникар.

С овим планом и урађеним нацртима, он је упознао и ондашњег директора Франс преса. Видевши пројекат, уважени колега из Француске је рекао да би то била „најбоља новинска кућа за коју он зна”.

Претеће сенке Другог светског рата учиниле су да се у другој половини 1940. и првих месеци 1941. године, Политика снабде великим количинама хартије. Увезене из Аустрије, ролне папира су великим бродовима превезене на Савско пристаниште, а одатле пребачене до рупе на Обилићевом венцу.

Сада је требало на неки начин заштитити хартију од снегова и киша, па се на посао бацио чика Диша Стевановић. Негде око Ужица пронашао је занатлије које су у рекордном року сашиле квалитетну, огромну цираду, хартија је била осигурана.

Задовољство људи из Политике није трајало дуго, јер је Хитлер наредио бомбардовање Београда 6. априла 1941. године. Разорне бомбе су пале на Народну библиотеку Србије, на оближње Политикино складиште папира, као и на нашу штампарију. Хиљаде тона хартије било је запаљено, а десецима дана потом из рупе вио се дим, гареж је прекривала и онако тужне призоре разореног Београда.

Што се тиче идеје о градњи нове зграде Политике она је одлагана, а после смрти Владислава Сл. Рибникара, не само да је била заборављена, већ је без потребе срушено и здање Друге мушке гимназије у Македонској улици.

На њеном месту је изграђен нефункционални солитер, који многи и данас називају Политикином, ни мање ни више него „палатом”.