Бити друкчији на Балкану

Један од главних стереотипа о Сарајеву и Београду у западним медијима током претходних двадесет година каже да је босанска престоница одувек била толерантан град, док је Београд представљан као вечно балканско ,,срце таме” и искључивости.

Социјалистичко Сарајево описивано је не само као мултиетнички град већ и као место у коме је ,,ваздух био слободнији”, мека за дисиденте из других делова Титове државе која је у међувремену постала бивша. У ламентима над ,,изгубљеним рајем” у угледним америчким медијима град на обалама Миљацке представљан је као софистицирано и отворено место. Директно је поређен са Паризом и Сан Франциском, геј престоницом света.

Али да ли овде било ко верује да је 1991. године у Сарајеву било О. К.бити геј? Шта је то бивше, мултиетничко Сарајево стварно толерисало? Какве је разлике прихватало, а којих се плашило?

Верска и етничка различитост деценијама је брањена нетолеранцијом према другим различитостима. Лична имена, а неретко и презимена, у Босни су обично жигови националне припадности. Сви знају ко је ко. Зато је сваки појединац који штрчи представљао потенцијалну опасност. Он је својом изузетношћу сугерисао или да је његова етничка заједница изнад друге две или да може постојати нешто што се није укувало и обезличило у босанском лонцу, јелу коју представља одличну метафору сарајевске (не)толеранције.

Сваки пут када се нечије истицање није могло сакрити производњом лажних симетрија оно је у Босни потискивано или истискивано. Није било лако измислити бошњачког Иву Андрића или хрватског Емира Кустурицу. Зато је свако ко је одскакао генијалношћу, алтернативном сексуланошћу или поткултурном униформом представљао опасност коју треба обезвређивати, кротити или елиминисати. Непријатељи крхке етничке равнотеже били су тако и босански генији и панкери и хомосексуалци.

Ова нетолеренција је изражена и у подели на рају и папке. Папци нису исто што и ,,сељачине” у ружном жаргону београдске грађанске паланке. Ни раја није синоним за ,,урбану и толерантну особу”, како тврди Ед Валијами, награђивани новинар ,,Гардијана”. Потреба да неко буде прихваћен као део раје последица је схватања да је нормална само она особа која није другачија. ,,Коније с нама тај је папак”, пише Шаћир Филандра, декан сарајевског Факултета политичких наука. То је ,,онај који не прихвата наше вриједности и обрасце понашања”.

Императив уклапања захтева дозу извештачености и лицемерја коју људи са стране тешко могу да разумеју или прихвате. Ова претворност има бројне манифестације. Једна је брзо и сасвим неискрено зближавање. Два минута пошто смо се срели постајемо јарани. Али то не значи да вас инстант ,,јаро” неће извређати пет минута касније.

Инсистирање да се буде ,,део раје” на обронцима Требевића се често изражава и презиром према љубазном ,,ви”. То што се многи вређају када им кажете ,,ви” није знак неког хвале вредног антиелитизма, већ страха од могућих последица неуклапања. Зато папак није само ,,примитивни” силеџија, већ и особа са ,,бечким” манирима.

У темељу ове нетолерантне толеранције лежи колективно сећање и инстинкт самоодржања који се развио у земљи која се плаши таласања и има лоша искуства са слободним изражавањем воље појединаца који имају национална имена и презимена. Сасвим рационалан страх учинио је да се појави, парафразираћу Чеслава Милоша, кетман толеранције у коме је остајао заробљен босански ум.

Ова свебосанска изузетност није сасвим без преседана. Нигде на Балкану људима који се разликују није лако да буду оно што јесу. Чак и у индивидуалистичкој Аустралији постоји сличан ,,синдром сечења високог мака”. Ни Аустралијанци не воле оне који штрче налик танушним, жаркоцрвеним булкама у пољу жита. Раја се тамо каже ,,орташтво” (mateship) и мало је недостајало да овај идеал 1999. године буде убачен у преамбулу устава. И на континенту који лежи ,,доле испод” непријатељство према истицању има дубоке корене. Белим дошљацима је било тешко да преживе у окрутном природном окружењу. Солидарност и егалитаризам постали су тада одлике по којим се Аустралија и данас разликује од САД, где се одскакање узима као највиша вредност.

Послератно Сарајево личи на Београд. То је постао град једне нације у коме су људи друге вере само зачин који помаже да осетимо арому метрополе. Можда у томе има нечег доброг. Можда више нико неће сећи ни високе булке које штрче у временима мира, ни поља туђег жита у годинама рата.

*Предавач на Факултету за медије и комуникације у Београду