Лифт као исповедаоница

Први пут заљубио сам се у једанаестој години. У служавку Фани. Имала је 90 килограма. Тај дивни терет пробудио је у мени песнички таленат – открива своју заљубљиву природу Бранислав Нушић непознатој дами. Заглављени у лифту, они сат времена проводе заједно, па као у исповедаоници откривају део себе који им је можда био стран.

Нушићеву збирку прича „Из наше полупрошлости” драматизовао је Бошко Пулетић. У режији Велимира Митровића, она је преточена у представу „Дизало у лифту”. Пред публиком је премијерно изведена на сцени „Академије 28”.  

Глумци Милица Милша и Бошко Пулетић, којима се на крају придружује и Николина Богдановић, оживели су време из 1936. године када велики писац долази у београдски хотел „Москва” да би одржао предавање на добротворном концерту. На исти догађај кренула је и жена са којом улази у лифт. Плашећи се да не закасне, они не чекају лифтбоја, већ сами покушавају да покрену дизало. Време у заглављеном лифту није било протраћено. Послужило је као грађа за причу. Паметна млада жена из лифта је и последња дама која је Нушића заинтересовала, јер је две године касније преминуо.