Систем мале и велике корупције

Кад год се приближе избори, у земљама региона распламса се прича о корупцији. Јавност се са разних страна заспе индексима корумпираности. У извештајима Транспаренси интернешенела Босна и Херцеговина је најкорумпиранија земља у региону, а Србија све корумпиранија.

Да ли је корумпираност друштава у региону резултат лоше антикоруптивне стратегије и слабости у раду агенција за борбу против корупције? Чини се да су проблеми корупције много озбиљнији него што се то представља у извештајима међународних и домаћих невладиних организација. И много дубљи него што то желе да виде актуелне власти.

О суштинским коренима корупције политичари намерно ћуте како би прикрили одговорност за властито учешће у криминализацији друштва. У БиХ се одговорност за висок индекс корупције вешто пребацивала на неефикасан правосудни систем. Јавности је подметана перфидна теза: корупција постоји, али за то је одговорно правосуђе које не реагује. У суштини, теза је тачна. И у БиХ и у Србији ретке су истраге које се баве корупцијом. Готово да није забележен ниједан озбиљан случај судског процесуирања системске корупције. Судски поступак из афере ,,Индекс”, од кога се у Србији много очекивало, годинама тапка у месту. Правосудним системима (пре свега тужилачким) могу се упутити врло озбиљне примедбе када су у питању стратегије и политике борбе против криминалитета. Али правосудни систем не решава проблем корупције.

Ову перфидну политичку подвалу о кривици правосуђа за висок индекс корупције треба демистификовати. Правосудни систем се бави последицама, а корупцију и највећи део организованог криминала производе владајуће политичке елите захваљујући моделу организације власти. Партократска структура власти је генератор високе корупције. Оног тренутка када су политике у организацији друштва и државне власти елиминисале меритократију (систем вредности и заслуга), посејано је семе корупције. Тај паразитски коров данас је арматура политичке власти.

У успостављеном систему закони и нормативни акти представљају привид владавине права иза кога се крије коруптивни модел организације целокупног система. Политика је вешто успоставила систем изопачене пројекције и замагљивањем суштине проблема усмерила фокус критике на правосуђе које по природи ствари нема капацитете, а ни механизме, да контролише целокупан систем.

Како функционишу партократски модели власти? Преузимањем власти партије колонизирају све сегменте друштва и паралишу природну функционалност система. Постављењем својих кадрова на кључне позиције у државним институцијама и јавним предузећима, од министарстава до библиотека и дечјих вртића, политичке партије преузимају контролу над главним финансијским токовима. Најодговорнији носиоци власти нису професионално најкомпетентнији него партијски најпослушнији. Отуда и њихова одговорност није усмерена према друштву него искључиво према партији. На практичном нивоу, политичке коалиције успостављају специфичан систем трговине функцијама, што је само додатни импулс за друге облике корупције.

Претпоставља се да после сваких избора у структуре власти на разним нивоима улази неколико хиљада партијских кадрова. Партијска структура преко својих људи у систему контроле новчаних токова успоставља систем мале и велике корупције. Тако се отварају афере развојних банака, кредитних линија, намештених тендера, сумњивих приватизација, царинске, грађевинске, путне, па и судске мафије.

Не постоји судски систем који може контролисати овако успостављен политички модел неодговорности. Због тога су приче о одговорности судског система за криминал у друштву перфидно бацање прашине у очи и замагљивање суштине проблема. За излаз из кризе одговорности потребно је демонтирати политички модел организације власти и изградити систем ефективне контроле и одговорности у сфери политике. Наравно, то не ослобађа правосудни систем од одговорности за неспособност и неефикасност.

Судија Суда Босне и Херцеговине