Врућа проба за синдикате

Данас нико не оспорава право синдиката да учествује у политичком животу и да на тај начин у новим условима брани интересе света рада. Синдикати у Србији имају и додатни разлог да се активније укључе у политички живот. То је велико незадовољство радника материјалним и социјалним положајем. То незадовољство је и потенцијални извор неопходних друштвених промена које није искоришћено на прави начин.

Синдикати су очигледно одбацили ону варијанту којом је пре више од једног века започело трајно, систематско укључивање ових организација у политички живот – стварањем политичких партија радничке и социјалдемократске оријентације. Истини за вољу, то јесте захтеван, дугорочан посао, који и поред свега, поготову у савременим условима, не гарантује успех.

Преговори који су вођени између појединих синдиката и политичких странака, у сваком случају, нису остали без резултата. Синдикати се више не задовољавају празним изборним обећањима, свечаним потписивањима социјалних пактова и сл., већ траже нешто конкретније и опипљивије. То одсликава неповерење синдикалних руководстава и радника које они заступају према свим политичким странкама. АСНС је ступио у отворену коалицију са групом политичких странака окупљених око ЛДП-а. Реч је у најмању руку о коцкарској варијанти, при чему су далеко веће могућности да из тога овај синдикат изађе као дефинитивни и дугорочни губитник.

Савез самосталних синдиката Србије, после преговора са релевантним, синдикату прихватљивим политичким опцијама, проценио је, с правом, да је у постојећим околностима исувише ризично да се синдикат директно веже за једну политичку опцију. Међутим, СДПС, Расима Љајића, који је у овим процесима одиграо веома значајну и конструктивну улогу ставио је на своју изборну листу неколико истакнутих активиста синдиката, при чему од синдиката није тражио никакву контрауслугу, потврђујући тиме своје опредељење да гради трајне односе партнерства са синдикатима. Ипак, та одлука у овом часу отвара најмање два питања. Прво се односи на позиције ових активиста синдиката од тренутка када постану посланици. Они тада добијају нову друштвену улогу која често може бити у сукобу са улогом синдикалних лидера. То значи, да се они тада морају повући са свих функција у синдикату. Али, шта могу и морају. Шта је њихова морална обавеза. Имајући у виду начин како су постали посланици јесте да у скупштини, влади, у свом укупном политичком деловању буду гласноговорници синдиката – не једног синдиката већ синдиката у целини, да имају храбрости и достојанства да у њиховом политичком деловању примарно место имају интереси света рада. То би могло да отвори један нови концепт односа синдиката и политичких странака, у том смислу да се чланови и активисти синдиката масовно укључују и активно учествују у деловању политичких странака, афирмишући у том процесу интересе радника, синдиката, односно социјалног партнерства и на њему трајно заснованог социјалног мира.

Мегатренд универзитет, Београд