Vruća proba za sindikate

Danas niko ne osporava pravo sindikata da učestvuje u političkom životu i da na taj način u novim uslovima brani interese sveta rada. Sindikati u Srbiji imaju i dodatni razlog da se aktivnije uključe u politički život. To je veliko nezadovoljstvo radnika materijalnim i socijalnim položajem. To nezadovoljstvo je i potencijalni izvor neophodnih društvenih promena koje nije iskorišćeno na pravi način.

Sindikati su očigledno odbacili onu varijantu kojom je pre više od jednog veka započelo trajno, sistematsko uključivanje ovih organizacija u politički život – stvaranjem političkih partija radničke i socijaldemokratske orijentacije. Istini za volju, to jeste zahtevan, dugoročan posao, koji i pored svega, pogotovu u savremenim uslovima, ne garantuje uspeh.

Pregovori koji su vođeni između pojedinih sindikata i političkih stranaka, u svakom slučaju, nisu ostali bez rezultata. Sindikati se više ne zadovoljavaju praznim izbornim obećanjima, svečanim potpisivanjima socijalnih paktova i sl., već traže nešto konkretnije i opipljivije. To odslikava nepoverenje sindikalnih rukovodstava i radnika koje oni zastupaju prema svim političkim strankama. ASNS je stupio u otvorenu koaliciju sa grupom političkih stranaka okupljenih oko LDP-a. Reč je u najmanju ruku o kockarskoj varijanti, pri čemu su daleko veće mogućnosti da iz toga ovaj sindikat izađe kao definitivni i dugoročni gubitnik.

Savez samostalnih sindikata Srbije, posle pregovora sa relevantnim, sindikatu prihvatljivim političkim opcijama, procenio je, s pravom, da je u postojećim okolnostima isuviše rizično da se sindikat direktno veže za jednu političku opciju. Međutim, SDPS, Rasima Ljajića, koji je u ovim procesima odigrao veoma značajnu i konstruktivnu ulogu stavio je na svoju izbornu listu nekoliko istaknutih aktivista sindikata, pri čemu od sindikata nije tražio nikakvu kontrauslugu, potvrđujući time svoje opredeljenje da gradi trajne odnose partnerstva sa sindikatima. Ipak, ta odluka u ovom času otvara najmanje dva pitanja. Prvo se odnosi na pozicije ovih aktivista sindikata od trenutka kada postanu poslanici. Oni tada dobijaju novu društvenu ulogu koja često može biti u sukobu sa ulogom sindikalnih lidera. To znači, da se oni tada moraju povući sa svih funkcija u sindikatu. Ali, šta mogu i moraju. Šta je njihova moralna obaveza. Imajući u vidu način kako su postali poslanici jeste da u skupštini, vladi, u svom ukupnom političkom delovanju budu glasnogovornici sindikata – ne jednog sindikata već sindikata u celini, da imaju hrabrosti i dostojanstva da u njihovom političkom delovanju primarno mesto imaju interesi sveta rada. To bi moglo da otvori jedan novi koncept odnosa sindikata i političkih stranaka, u tom smislu da se članovi i aktivisti sindikata masovno uključuju i aktivno učestvuju u delovanju političkih stranaka, afirmišući u tom procesu interese radnika, sindikata, odnosno socijalnog partnerstva i na njemu trajno zasnovanog socijalnog mira.

Megatrend univerzitet, Beograd