Дуњо моја

Читамо пре неки дан у штампи да је нобеловац Џозеф Стиглиц пристао да постане саветник будуће владе Србије.
Одличан политички маркетинг Божидара Ђелића, још увек актуелног кандидата за премијера Србије: у питању је прослављени Нобеловац, некадашњи Клинтонов саветник, бивши главни економиста Светске банке, а уз све то најпознатији светски антиглобалиста!
Не може се рећи да нема велике привлачности у таквом потезу. Некако подсећа на дане када је доктор Де Бејки био дошао у Београд да изведе прву операцију на отвореном срцу, само што би то сада ишло без отварања груднога коша. Може ли боље?

Када би још Србија била земља где политичари не мењају мишљење према дневним потребама, ово би се могло схватити тако да наш потенцијални премијер најављује да неће бити шок-терапије, нити раста неједнакости, ни других неолибералних излета у тешке реформе. Нарочито кад се нагласи да би Стиглиц у Србији био саветник за питања институционалних реформи и равномерног развоја, тамо где смо најслабији.

Скоро да немам срца да кажем, али ову идилу мораће неко да прекине: Стиглиц, наиме, више није антиглобалиста! У својој новој књизи "Активирати глобализацију" из октобра 2006. он прича сасвим другу причу. Ево шта каже: "Ја сам се заиста тако гласно и жестоко окомио на проблеме глобализације да су многи погрешно закључили да припадам антиглобалистичком покрету. Међутим, ја верујем у огромни потенцијал глобализације – све док се њоме исправно руководи". А исправно руковођење глобализацијом он ће овога пута препустити, ако верујете својим очима, озлоглашеном вашингтонском троуглу: "Никада нам нису биле потребније институције као што су ММФ, Светска банка и Светска трговинска организација, а тешко да је икада поверење у њих толико пољуљано".

Да сам ја ове институције "са’рањивала" као што је то он чинио у својим бестселерима, не бих (од поноса) нашла снаге да јавно негодујем због пољуљаног поверења у њих. Но, било како било, у новој књизи више ни речи критике ових институција нема, оне више не упошљавају "трећеразредне економисте са прворазредних америчких универзитета" (ово се пре свега односило на ММФ) који онда, обављајући јавну функцију, у ствари раде за Вол стрит и тако поткрадају сиромашне. Више не.

Како изгледа Стиглицов "ремонт" глобализације? Најпре, спољна трговина треба да се потпуно либерализује. "Богате земље", каже, "треба да отворе своја тржишта сиромашнима, без реципроцитета". Што се тиче глобалног спровођења закона "ту нам је потребан један међународни трибунал". Детаљнијег описа овог трибунала нема. Сиромашне земље добиле би "правичан удео" (не каже ко би писао формулу за правичност!), али би тај новац морале "исправно да користе". Њихове владе не смеју бити клептократске, медији не смеју бити цензурисани, својинска права морају бити осигурана, владавина права такође. Како то да се спроведе?

Владе развијених земаља треба да им понуде своја искуства и да се одрекну дослуха са сиромашним земљама из којих сада само извлаче профит. Развијени би морали да одустану од огромних тантијема од интелектуалне својине, да опросте дугове неразвијенима, те да у свој обрачун домаћег производа урачунају еколошку штету коју праве себи и другима. Све у свему, колико год да то 2002. свакако није била, 2006. године глобализација постаје добра и надасве "поправљива", то вам је закључак.

Није ово први пут да Џозеф Стиглиц радикално мења мишљење о веома важним питањима. У свом уџбенику економије из 1993. године рецимо, он опширно објашњава како се са растом минималне наднице сиромаштво не смањује. "Наравно, онима који буду имали среће да добију посао биће боље, али има других, који би га можда добили да је сатница остала нижа, а сада не могу уопште да се запосле, те им је свакако још горе". Само две године касније, поставши председник Економског савета у Клинтоновој администрацији, постаје заговорник политике раста минималних надница. И сада ватрено заступа француске штрајкаче да не дозволе реформу тржишта рада.

Било би крајње опасно помислити да је Стиглиц своју Нобелову награду добио за било шта од овога, наравно да није. Стиглиц је генијалан теоретичар, који је показао како теорија информација постаје кључ за разумевање многих тржишних феномена, укључујући феномене незапослености и кредитних рестрикција. "Слободни дух", како га је назвао Волфенсон, његов директор у Светској банци. У економији, где се важност неког дела мери бројем цитираних радова, његова се дела чак више и не цитирају: сматрају се јавним добром. Може ли се постићи више? Не, али очито може мање.

За себе каже да, попут једног угледног британског економисте, мења мишљење када се промене околности. Ето, а код нас се толики свет заклињао у њега…

Професор Економског факултета,
члан Центра за либерално-демократске студије