Музика је лозинка за вршњачку групу

Вишеструка функционалност музике доприноси њеној присутности у многим сегментима свакодневног живота. Музика има социјалну функцију, структурише време и догађања – користи се у ритуалима и церемонијалним контекстима (венчања, сахране, прославе, забаве, свечаности, кафићи, журке).

Оно што је чини ,,свеприсутном”у свакодневном животу свих нас је дејство које она има на наше расположење и емоционални статус. Музика је један од популарних начина да се изађе из лошег расположења, да се редукује анксиозност и тензија, а испред ње су: спавање, туширање, шетња на свежем ваздуху и пијење кафе. Она је и често средство да се ,,подигне ниво енергије”и преусмери пажња. Биолошка истраживања указују да се током слушања музике ослобађа хормон окситоцин који се односи на социјално везивање, док се ниво тестостерона који је повезан са агресијом и социјалном компетицијом смањује.

Социјална функција музике, посебно уадолесцентном узрасту,укључује: постизање расположења, попуњавање тишине, сузбијање усамљености и лакше успостављање контакта (кроз, на пример, играње или пружање теме за разговор). Адолесценти, и то девојке више него младићи, користе музику и да би се припремили за предстојеће друштвене интеракције. Бира се музика вршњачке групе, субкултуре, социјалног стратума, избор зависии однационалногосећања, образовања, искуства, породичнихоквира, генерацијскихмодела (поп, рок, џез, хеви метал, реп, хипхоп итд.). Еволуциона перспектива музике указује да је њена улога увек иста – музика омогућава снажно социјално повезивање у групи – велики број људи учествује истовремено у музичкој ситуацији и она доприноси кохезији колективне активности.

Тинејџери су склони да музици придају дубље значење, посебно као средству којим промовишу сопствену индивидуалност и неконвенционалност. Музички укус је лозинка за улаз у вршњачку групу, она је знак препознавања, представља ,,беџ”који другима говори о њиховим вредностима, ставовима и мишљењима. Неформални контекст искуства са музиком (ван школе) је ближи младима и њиховим интересовањима, доступнији је и у вези је сакултуромпонашања, облачења, идејама, вредностима, навикамау понашању (компјутер, мобилни, играонице, бендови ,,из краја”, хорови). Поред тога, брзи развој технологије доноси и нове изазове и заводљивост медијске културе која има своју ,,културну политику” којој је или ,,немогуће одолети” или је ,,немогуће одбранити се”, поготово у развојном периоду када критеријуми ,,доброг укуса” нису формирани, а тежња ка слушању одређене музике има дубље изворе.

Формални систем (у школи), у коме се најчешће упознаје са класичном (уметничком)музиком,још увек је традиционалан (знање о великим композиторима и певање песмица) или елитистички (музика је само за надарене) и не допире до сензибилитета младих.Музика у школама је ,,досадна”. Када томедодамо и социјално-економске тешкоће које онемогућавају младима да плате скупе улазнице за концерте класичне (уметничке)музике, број заинтересованих се смањује.

Једно од решења за проширење ,,музичког културног идентитета” младих је у мењању тренутно ригидних и уских школских програма за наставу музике и подржавању различитогмузичког укуса младих, који би требало да буде ,,уткан” у њихов музички идентитет. Могло би се размишљати и о савременијим, ,,духу времена” прилагођеним понудама и активностима званичних институција музичке културе. А затим, о отварањупута до савремене музике, којитреба да ,,иде” преко савремених младих стваралаца и извођача уметничке музике, оних чија музика ,,живи”овај тренутак и који су генерацијски блиски младима. Њих би требало учинити медијски ,,видљивим и слушљивим”. Но, чини ми се да је културно-политички ентузијазам за решавање ових проблема низак.

*Професордр, психолог и музичар,Факултет музичке уметности у Београду