Сећање на Зорана Радмиловића

Кад полазим од куће мрзим и себе и публику, а када представа почне, сва та мржња и јед експлодирају у своју супротност, у љубав. Ово је цитат мага глуме Зорана Радмиловића (Зајечар, 11. мај 1933 – Београд, 21. јул 1985) који се препричава и данас. Поводом обележавања годишњице смрти драмског уметника особеног сценског дара, легендарног Зорана Радмиловића, вечерас од 21 сат у Позоришном музеју у Зајечару биће представљена телевизијска драма „Сладак живот на српски начин”.

Поред великана југословенског глумишта Зорана Радмиловића, по коме Народно позориште Тимочке Крајине у Зајечару носи име, у овој драми играла су велика имена попут Милутина Бутковића, Вере Чукић, Ташка Начића, Рахеле Ферари... Драму у којој се приказују ванбрачне афере у миљеу елите провинцијског градића у Србији режирао је Драгослав Лазић, по сценарију Александра Петровића.

Зоран Радмиловић, јединствен по таленту којим је освајао сцену, остао је упамћен по карактерним улогама, али и као хумориста и импровизатор. Испод неприступачног, намргођеног наступа, крио је своје емоције. Био је козер који није пропуштао прилику да изненади оригиналним досеткама. Његови најближи сведочили су да је приватно био повучен, стидљив, скроман. Рођен је у Зајечару, у грађанској породици. Отац је био судија, а деда, родом Немац, који је име Рихард променио у Радмило, архитекта. Основну школу и гимназију Зоран Радмиловић завршио је у родном Зајечару. Иако стасао у центру вароши, у зрелим годинама понекад је, сасвим уозбиљен, објашњавао како се мучио као убоги ђак пешак. Био је то извесно његов цинични отклон према наметнутим вредностима.

Глума га је освојила у раном детињству, што ипак није наилазило на одобравање у породици. Зато је најпре две године студирао на Правном факултету. Потом је покушао да пронађе уточиште на архитектури, па англистици. Коначно уписује Академију за позориште, филм, радио и телевизију. Дипломирао је у класи Мате Милошевића, 1963. године.   

После дугогодишњег аматерског стажа, професионално се посвећује глуми 1962. године, када постаје члан Београдског драмског позоришта. У овом ансамблу задржао се пет сезона, када прелази у Атеље 212. То је, тврде тумачи његовог уметничког рада, вероватно био преломни момент у његовој каријери. Стицајем околности, појавио се у представи „Краљ Иби” Алфреда Жарија, што се испоставило као тријумф. Од те улоге одустао је Љуба Тадић, па је Радмиловић добио прилику. Огледаће се у тој улози током наредне две деценије, с великим успехом, како на матичној сцени, тако и на бројним гостовањима: у САД, Жаријевој Француској, Совјетском Савезу…

Културна јавност посебно га памти по „Радовану Трећем” Душана Ковачевића, где је својом глумом пленио. Прву улогу на филму остварио је у делу „Чудна девојка” Јована Живановића 1962. године. Уследила су бројна филмска, телевизијска и театарска остварења најразличитијег жанра. Овај свет напустио је 21. јула 1985. године са свега 52 године.